НОВОСТИ | ФИЛОЗОФСКИ ЦЕНТАР

НА ДАНАШЊИ ДАН

На данашњи дан 8. маја 1936. умро је један од највећих мислилаца 20. века Освалд Шпенглер (Oswald Arnold Gottfried Spengler). Овај немац био је један од последњих полимата у историји европске мисли. Поља његових интересовања и дубоких увида простирала су се од историје, филозофије и математике, преко природних наука и уметности. Остаће упамћен по свом капиталном двотомном делу Пропаст Запада (Der Untergangdes Abendlandes) објављиваном у периоду од 1918. до 1922. године. У овом делу скупила се читава Шпенглерова ерудиција. Наиме, ради се о књизи која представља једну филозофски промишљену историју човечанства из перспективе особене биолошке или органицистичке теорије културе и цивилизације. Шпенглер је у филозофском смислу био под највећим утицајем Гетеа и Ничеа. Сматрао је да се историје човечанства може посматрати као башта у којој ничу, расту,
развијају се, а потом вену и нестају биљке, односно културе и цивилизације. Онолико колико је животни век, распон и венуће предвидиво у случајевима биљака, толико је оно и у случају култура. Те је ова студија поверена указивању на блиску и сигурну пропаст Западне културе и цивилизације. Шпенглер је био врло радикалан мислилац, а време у ком се појавила његова књига било је плодно тле за њену рецепцију. Послератна Немачка у рушевинама вапила је за објашњењем њене трагичне ситуације. Шпенглерова књига је одго вор нудила, само што тај одговор није био само немачки, већ трансепохални. Иако десничар, односно баш због тога, Шпенглер није био склон, а ни миљеник национал-социјалистичких власти. По природи је био тих, повучен човек. Умро је од срчаног удара 1936. године у 55. години живота.

НА ДАНАШЊИ ДАН

На данашњи дан 7. маја 470. године пре Христа рођен је светац међу филозофима Сократ (Σωκράτης). Син вајара и плебејског порекла, Сократ је и сам у младости радио очев посао. Никада се није истицао својом спољашњошћу на пријатан начин, био је ниска раста, проћелав, велика и ниска чела, прћастог носа, буљавих очију, а под старе дане красио га је стомак. Ипак, Сократ је рано међу Атињанима стекао славу једним посебним даром, даром говорништва и то поседбне врсте. Сократ је умео да поставља питања каква пре њега нико није. Филозофији се потпуно предао на позив бога. Наиме, једнога дана његов пријатељ Хермодор посетио је пророчиште у Делфима како би од Питије сазнао ко је најмудрији међу Хеленима. Бог је преко пророчице одговорио: „Сократ“. Али бог не рече зашто и како. Сократ, као побожан човек, није се могао оглушити о прорчанство, али није могао ни зажмурети
пред сопственим незнањем којег је био свестан. Тако је кренуо у испитивање својих суграђана како би испитао божију поруку. И тако је идући и питајући политичаре, песнике и занатлије увидео да они иако вешти у сопственим пословима, услед тога умишљају да су стога мудри те да знају све. Тада му је бљеснуло пред очима у чему се састоји његова мудрост. Иако не знајући готово ишта, Сократ је знао да не зна, а то знање као истинито подарило му је скромност и спремност за трагање ка вишом мудрошћу. Тај пут испитивања истине кроз разговоре са својим суграђанима, испитивање чија је сврха била стицање врлине, побуђивање других на врлински живот и порађање знања у њима, Сократ је именовао филозофијом. Тако је од испитивања природе и космоса, Сократ у центар филозофије поставио људски свет. Каже се, да осим по ратним нуждама, зарад сопствене отаџбине, Сократ никада није напуштао Атину. У ратним страхотама, глади, жеђи, показао се храбар и постојан. Према сластима је био уздржљив и тако био живи пример атинским младићима из племенитих кућа
који су га стално пратили. Међу њима је било свакаквих, од божански лепог али демонски разузданог Алкибијада до најраскошнијег цвета грчког света Платона. Ипак, Сократу се нису сви једнако дивили и радовали. Под старе дане оптужен је био од две пропалице за безбожништво и кварење атинске младежи. На суђењу се држао поносно и храбро, пркосећи „људском ништавилу и плетењу безумне скупштине“, те је био осуђен на смрт. Одбивши помиловање и прилику да избегне казну, испио је у миру своју чашу кукуте и напустио овај свет уз речи „Закољите певца Асклепију“. То се збило 399. године пре Христа.

НА ДАНАШЊИ ДАН

На данашњи дан 26. априла 1711. године родио се Дејвид Хјум (David Hume) енглески филозоф, шкотског порекла, истакнути припадник просветитељског покрета, историчар, економиста, и библиотекар. Рођен је у Единбургу где се и школовао. Од младих дана показивао је самостални и пркосни дух. О томе сведочи анегдота да је 1735. године једном свом пријатељу у поверењу изјавио да не постоји ништа што се може научити од професора, а да се истовремено не може пронаћи у књигама. Друг је изгледа тајну одао, а Хјум није положио завршни испит. Због интензивног писања и читања које је задао себи, Хјум је почео да оболева, имао је мрље од скорбута по прстима, стално му је било хладно, а могуће је да доживео и слом живаца. У то доба то се звало „болест учених“. У филозофском смислу Хјум се обично сврстава у скептике, емпиристе и натуралисте. Емпириста је био јер је сматрао да нема тако нечег попут урођених идеја, већ да сво наше знање потиче из искуства, односно од онога што допире до наше свести преко чула. Натуралиста је био због свог јасно анти-метафизичког, анти-теистичког и генералног противљења против сваке врсте објашњења која постулирају неке ентитете који нису материјалне тела која се могу наћи у природи и чулима опазити. Скептик је био у погледу домета и извесности нашега сазнања. У том погледу чувена је Хјумова критика каузалитета, којом је настојао да уздрма нужност и
самоочигледност принципа урочности, аргументујући да се ради о навици наше свести да се ствари некако одвијају, али да немамо никаквог разлога за увереност да ће се увек тако одвијати. Овај аргумент постао је епохалан, јер је управо он подстакао Канта да се запита над својим филозофским уверењима. То преиспитивање трајало је читаву деценију, а резултат је била критичка фаза. Хјум ће остати запажен и по критикама аргумената за божије постојање, али и критици морала. Чувен је његов аргумент о суспензији дедукције оног
требаиз јесте.. Хјум за живота није славу стекао првенствено захваљујући филозофским делима, већ историјским, његовом књигом Историја Енглеске (The History of England). Умире 1776. године од рака стомака.

НА ДАНАШЊИ ДАН

На данашњи дан 22. 4. 1724. године рођен је Имануел Кант (Immanuel Kant), један од најзначајнијих мислилаца и филозофа икада. Кант је централна личност модерне филозофије, синтетизовао је рационалистичку и емпиристичку струју у филозофији и утицао је на готово све потоње филозофе. Његову филозофију није више било могуће заобићи, било да су је критиковали или бранили. Готово да нема дисциплине у којој није дао велике доприносе, као што су метафизика, епистемологија, етика, политичка филозофија, естетика и друге. Његова мисао је најпознатија по чувеним Критикама, а то су: Критика чистог ума (Kritik der reinen Vernunft) (1781), Критика практичног ума (Kritik der praktischen Vernunft) (1788) и Критика моћи суђења (Kritik der Urteilskraft) (1793). Кључна питања која су разматрана у поменутим списима су: Шта могу да знам? Шта треба да чиним? и Чему смем да се надам?. Рођен је у Кенигсбергу, граду који је данас преименован у Калињинград и део је Русије, током 18. века је био главни град Источне Пруске, а доминантни језик је био немачки. Кантови родитељи су били пијетисти, те ће, следствено томе, то утицати и на њега да похађа пијетистичку школу од осме до петнаесте године. Своје даље школовање ће наставити на Универзитету Кенигсберг, где ће изучавати математику, физику, логику, метафизику, етику и природно право. Свакако, неизоставна је и филозофија, чија настава је пратила Лајбниц-Волфов приступ филозофирању. Након завршетка студија, Кант је провео шест година као приватни учитељ деци изван Кенигсберга, што је једна од ретких околности када је напустио свој родни град. Потом, следеће четири деценије предаваће у Кенигсбергу филозофију, све до 1798. године. У својим предавањима је користио уџбенике А. Г. Баумгартена (Alexander Gottlieb Baumgarten) и Г. Ф. Мајера (Georg Friedrich Majer), иако се није држао свих њихових идеја. Такође, важно је поменути заокрет у Кантовој мисли. Наиме, пре Критике чистог ума, постојао је тзв. прекритички период, који је трајао око 15 година, а завршио се Инаугуралном дисертацијом 1770. године. Након те године, не објављује ништа
наредних 11 године. Ту је дошло до промене његовог начина мишљења, и 1781. године излази прва критика, а потом и остале. Једна од кључних ствари у првој критици јесте да Кант

напушта претпоставку да до сазнања долазимо утицајем објекта на субјекат, већ обрнуто, односно објекат онакав каквим га сазнајемо јесте обликован начином на који га субјекат опажа – то називамо коперникански обрт. Многе значајне промене и доприносе ће бити изложени и у осталим критикама. Умро је 1804. године, као већ прослављен филозоф и предавач.

НА ДАНАШЊИ ДАН

На данашњи дан 21. априла 1142. године умро је Пјер Абелар (Petrus Abaelardus) један од највећих схоластичких мислилаца. Рођен је 1079. у Ле Палеу (Le Pallet) као најстарији син француске племићке породице средњег ранга. Био је надарено дете за учење. Током свог академског образовања пропутовао је Француску, успут расправљајући и учећи као прави „перипатетичар“ како се сам присећао. За живота је стекао славу својим филозофским учењем и расправама, али је услед слабог здравља претрпео у једном моменту нервни слом од ког се опорављао годинама. Веома је позната и Абеларова афера са Елоизом (Héloïse). Она је била најобразованија и најпаментија жена Париза тога времена, позната и по својој лепоти. Иако монах, па тиме и заветован на целибат, Абелар није могао да одоли Елоизи, па је чак планирао и да је запроси и са њом „побегне у свет“. И поред многих препрека, они су се тајно састајали, те временом Елоиза и затруднела, али се породила прогнана у Британији. Абеларов син првенац добио је име Астролаб по једном научном инструменту. Ипак то је био толики скандал у то време, да је Абелар претрпео казну кастрације. Посрамљен губитком мушкости, Абелар се повукао у манстир и посветио остатак живота филозофирању у приватности. Абелар се данас сматра утемељитељем секуларног образовања и прото-ренесансне мисли. У расправи око онтолошког статуса универзалија (општа својства односно појмови која их обухватају) бранио је позицију концептуализма, односно номинализма, што ће рећи да појмови не постоје по себи, пре и независно од нашег мишљења и језика, већ као наше мисаоно-језичке конструкције. Абелар се и много залагао за обнову интересовања и изучавања Аристотелове филозофије, нарочито његовог Органона, односно збирке логичких списа.

НА ДАНАШЊИ ДАН

На данашњи дан 21. априла 1109. године упокојио се један веома необичан средњовековни мислилац Анселмо Кантерберијски (Anselm of Canterbury). Рођен је 1033. или 1034. године у Аости и био је италијанског порекла. Као бенедиктански монах био постављен на место архибискупа Кантерберија у периоду од 1093. до 1109. године. Након смрти проглашен је за светитеља, а 1720. године Папа Клемент XI прогласио га је папском булом доктором цркве. Ипак у историји филозофије остаће упрамћен, не по својим теолошким, нити црквеним заслугама, већ пре свега по конструисању нове врсте аргумента у прилог божијег постојања, тзв. онтолошког аргумента. Анселмо је у два своја списа Монологиону (Monologion) и Прослогиону (Proslogion) понудио две верзије овог аргумента. Структурно гледано, у аргументу се полази о претпоставке појмљивости божијих својстава, односно појма Бога, појмљивости која је независна од нечијег приватног статуса као верника или неверника. Намера аргумента је да се из исцрпног поимања појма Бога на нужан начин закључи на божије постојање. За разлику о претходно постојећим облицима аргумената о божијем постојању, као што су космолошки и телеолошки, који доказују божије постојање увек посредно и на основу нечега у свету што се само сматра несумњивим, онтолошки аргумент тежи да буде директан, односно да нужност постојања Бога докаже из саме мисливости његовог појма. Историја рецепције овог аргумента је богата и веома плодно је утицала на историју филозофије, нарочито на развој промишљања о предикатима и природи предикације, затим појма егзистенције, те на дисциплине попут епистемологије, логике и онтологије. Најпознатији критичари овог типа аргументације јесу Гануило, такође монах и савременик Анселма, затим Гасенди, Хјум, Кант (који је и крстио овај доказ као „онтолошки“), те Бертранд Расел. Међу најгласовитије бранитеље и филозофе који су и сами пружили своје варијанте овог аргумента су Рене Декарт, Лајбниц, Хегел, математичар Гедел, Малколм и Алвин Плантинга.

НА ДАНАШЊИ ДАН

На данашњи дан 19. 4. 1914. године преминуо је Ч. С. Перс (Charles Sanders Peirce), оснивач америчког прагматизма (иако је након 1905. године променио назив у прагматицизам, како би разликовао своје ставове од Вилијама Џејмса (William James) и других) и један од најзначајних логичара. Рођен је 10. септембра 1839. године у Кембрииџу, у Масачустсу. Углавном се бавио геодезијом и хемијом да би зарадио за живот, иако је филозофију, а посебно логику, сматрао својим истинским позивом. Писао је обимно о изузетно широком спектру тема, од математике, логике, физике, геодезије, астрономије, с једне стране, до психологије, антропологије, историје и економије, с друге стране. Његови објављени радови обухватају око 12.000 штампаних страница, а његови познати необјављени рукописи обухватају око 80.000 руком писаних страница. Персов отац, Бенџамин Перс, био је професор математике на Универзитету у Харварду и Одсек за математику је у превасходно изградио Бенџамин. Од свог оца, Перс је добио велико знање у току његовог раног образовања, као и добар део интелектуалног охрабрења и стимулације, те је стекао навику да често размишља о филозофским и научним проблемима. Перс је дипломирао хемију на Харварду 1859. године, са похвалом. Осим његовим изузетних оцена из хемије, био је лош ученик, пошто су му стандардни наставни план и програм били досадни. Чак тридесет две године, од 1859. до 1891. вршио је геодетска истраживања, а од 1879. до 1884. године је одржавао други посао, предајући логику на Одсеку за математику на Универзитету Џонс Хопинс. Овај наставни
период је карактеристичан тиме што је Перс имао неколико прослављених ученика. Понекад се тврди да је Вилијам Џејмс био један од њих, али је ово нетачно. Даље, због брачних

проблема, Персов професорски посао ће бити изненада прекинут. После 1891. када не буде радио као геодета, често је живео на ивици беспарице.

НА ДАНАШЊИ ДАН

На данашњи дан 15. априла 1980. године умро је Жан-Пол Сарт (Jean-Paul Sartre), један од најпознатијих књижевника и егзистенцијалистичких филозофа 20. века. Сартр је проживео

низ значајних културних и историјских догађаја на које је његове егзистенцијалистичка филозофија давала одговаре. Рођен је почетком 20. века, односно 21. јуна 1905. године у

Паризу. Од малих ногу био је привучен филозофијом након што је прочитао Бергсонов (Henri-Louis Bergson) Есеј о непосредним датостима свести, а поред тога је стекао знања из

психологије, логике, естетике, социологије и физике. Поједини сматрају да је најважнији утицај на Сартров филозофски развој имало присуствовање семинарима Александра

Кожева (Alexandre Kojève), која су трајала низ година. С тим у вези, не само Сартра, него и много друге је неохегелијански препород предвођен Кожевом и Жан Хиполитом (Jean

Hyppolite) 30-тих година 20. века инспирисао да поново открију Хегелову Феноменологију духа. Са почетком Другог светског рата, Сартр је спојио филозофска питања са

егзистенцијалистичким темама попут слободе, аутентичности, одговорности и томе слично. Такође, његово стваралаштво је импозантно, а нека од важнијих дела су Биће и ништавило (L’être et le néant), Прљаве руке (Les mains sales), Критика дијалектичког ума (Critique de la raison dialectique), Егзистенцијализам је хуманизам (L’existentialisme est un humanisme) и многе друге књиге. На дан његове сахране у Паризу присуствовало је између 50 и 100 хиљада људи.

НА ДАНАШЊИ ДАН

На данашњи дан 13. априла 1882. године умро је Бруно Бауер, немачки филозоф и теолог. Рођен је 6. септембра 1809. године у Ајзенбергу, да би се 1815. услед новог запослења његовог оца, преселио са породицом у Берлин. Студирао је на берлинском Универзитету у периоду од 1828. до 1834. где је имао ту могућност да уживо слуша предавања великана немачке филозофске мисли као што су Хегел, Шлајермахер (Friedrich Daniel Ernst Schleiermacher), Густав Хото (Heinrich Gustav Hotho) и Филип Марајенке (Philip Konrad Marheineke).
1829. године Бауер добија пруску краљевску награду за есеј о Кантовој естетици, по Хегеловој препоруци. Хегел је у то доба био апсолутни првак немачке филозофије. Његов утицај је био толики да се потоњи развој немачке филозофије огледао у распаду његових ученика (младохегелијанаца) на леве и десне. Левима су припадали Маркс, Енгелс и Фојербах, док су деснима припадали Хото, Марјенке и сам Бауер. Његов сукоб са Марксом постао је чувен услед Марксовог Прилога јеврејском питању у ком он директно критички одговара на Бауеров спис Јеврејско питање, покушај разрешавања тог актуелног проблема у Немачкој, који је гласио „Шта радити с њима?“. Бауер је био екстреман мислилац у сваком смислу, а један пример тог екстремизма јесте да је бавећи се теологијом и хришћанством дошао до става да историјски гледано Исус Христос никада није постојао, већ да је он митска фигура, настала као плод синтезе јеврејске, римске и хеленске митологије.

НА ДАНАШЊИ ДАН

На данашњи дан 10. априла 1583. године рођен је један од највећих политичких филозофа Хуго Гроцијус (Hugo Grotius). Овај холанђанин био је право чудо од детета. Уписао је Универзитет у Лајдену са само 11 година. Већ са 16 објавио је своју прву књигу: школско издање аутора касне антике Марцијана Кампанеле (Martianus Capella) о седам слободних уметности (Martiani Minei Felicis Capellæ Carthaginiensis viri pro consularis Satyricon). Књига је остала као узорна рефренца још вековима потом. Две историјски најутицајније његове књиге, поготово за поље међународног права су О закону рата и мира (De iure belli ac pacis)(1598) и Слободна мора (Mare Liberum)(1609), због чега се Гроцијус и сматра „оцем међународног права“. Гроцијусов је чувен животни мото био „Ruit hora“(„Време тече“), а последње су му речи биле „Door veel te begrijpen, heb ik niets bereikt“ („Схвативши многе ствари, остварио сам ништа“). Напустио је овај свет болестан и уморан 1645.