III

ЈОВАН ПОПОВ ДОБИТНИК НАГРАДЕ И РЕАКЦИЈА СЛОБОДАНА ДИВЈАКА

(04.02.2025.)

Додела награде и скандалозна нерегуларност

Слободан Дивјак

Одлучивши да се не појави на јавној анализи предложених дела иако је био обавезан да то уради, Зоран Пауновић је грубо прекршио процедуру за доделу награде „Никола Милошевић“. Због овог крајње неодговорног поступка требало би га искључити из жирија.

У завршном кругу избора добитника награде „Никола Милошевић“ догодио се незапамћени скандал чији је виновник члан жирија проф. Зоран Пауновић из Новог Сада. О чему је заправо реч?

По досадашњој устаљеној процедури, кандидати за добитника поменуте награде су аутори три књиге које су, према одлуци трочланог жирија, ушле у најужи избор. Избор књиге године обавља се јавно, и то тако што у оквиру емисије Другог програма посвећене овом догађају, сва три члана жирија анализирају све три издвојене књиге, да би потом аргументовано образложили због чега дају предност једној од њих.

Дело које је добило највише гласова проглашава се најбољим. При свему овом треба нагласити да је жири спољашњи и потпуно аутономан у свом раду, јер нико из Радио Београда, који је покровитељ награде, не сме да присуствује његовим састанцима. Овога пута су у игри била дела Миленка Бодина Филозофија безбедности, Јована Попова Горди и понизни, и Жељка Калуђеровића Историја хеленске филозофије.

Изненађујући обрт

Но овом прликом, члан жирија проф. Пауновић послао је прво поруку да неће присуствовати јавном разговору о предоченим књигама зато што подржава студенте. Овакво објашњење његовог изостанка потпуно је нејасно.

Наиме, такво објашњење имплицира да се он тиме дистанцира од Другог програма Радио Београда као саставног дела РТС-а који се нашао на мети оштрих студентских критика. Ако је то посреди, онда је требало да да̑ неопозиву оставку на чланство у жирију. Међутим, то би га довело у крајње неодрживу моралну позицију, јер је он претходно неколико година у континуитету био члан истог жирија.

С друге стране, то би био неоправдано омаловажавајући гест према поменутом програму, јер је он, заједно са Трећим програмом Радио Београда, био „Атина у Спарти“ у односу на друге програме Радија, а поготово на телевизијске програме. Но, пред сам крај ове емисије, водитељка завршне расправе обавестила је слушаоце и остала два члана жирија да је проф. Пауновић у коверти послао гласове, при чему је највећи број гласова доделио књизи Јована Попова.

Тим изненађујућим обртом, његово објашњење да неће доћи због подршке студентима делује потпуно несувисло, као неуспели изговор. Поготово ако се има у виду да је оваквим начином понашања грубо прекршио процедуру и тиме учинио процес избора књиге године потпуно нерегуларним, одступајући управо од онога за шта се студенти залажу – за стриктно поштовање процедура.

С тим у вези ваља рећи да сваки члан жирија за обављени посао добија 70.000 динара, те да је, народски речено, он хтео “и јаре и паре“, тј. да не обави своју дужност, а да ипак добије хонорар.

Ако се досад написано узме у обзир, постоји основана сумња да је прави разлог изостанка проф. Пауновића то што није прочитао све три књиге, те није могао да их јавно анализира. Било како било, њега би због крајње неодговорног понашања требало искључити из жирија, и изабрати неког другог.

Зачуђујуће је и то што је проф. Уна Поповић, која је коректно анализирала све три књиге, саопштила одлуку о својој дистрибуцији гласова тек пошто је прочитано како је проф. Пауновић расподелио своје гласове. Наиме, тек после тога истакла је да гласа идентично.

Нерегуларности

Генерално гледано, пошто су два члана жирија и два аутора (Калуђеровић и Попов) или радили, или раде у истој установи – Филозофском факултету у Новом Саду, на делу је био сукоб интереса. Можда је то разлог због којег је Миленко Бодин из Београда добио најмањи број гласова од чланова жирија из Новог Сада, иако је његова књига проблемска у пуном смислу те речи (што је приоритетни критеријум при избору најбоље књиге).

У њој аутор настоји да заснује појам безбедности из филозофске перспективе, што је први такав покушај у нас, а по рецензентима његовог дела (међу којима је и Вихрен Бузов, бугарски филозоф европског формата), оно представља теорјски продор и у светским оквирима.

Као некадашњи директор Радио Београда, који је на позив тадашњег главног и одговорног уредника Другог програма, Јована Арежине, партиципирао у профлилисању дате награде, хтео бих да укажем на проблеме везане за структуру жирија. Та награда је првобитно замишљена као награда која се првенствено додељује филозофским делима, при чему се наравно подразумевало да је и естетика филозофска дисциплина.

Временом су за чланове овог жирија почели да се постављају и теоретичари књижевности. Али то је неприродна комбинација, јер се теоретичари књижевности недовољно разумеју у филозофију, и обрнуто, филозофи се недовољно разумеју у теорију књижевности. Тако се дошло до парадокса да последњих десет година награде углавном добијају теоретичари књижевности, а тек по изузетку и филозофи.

Излаз из те парадоксалне ситуације могућ је само на два начина. Или да чланови жирија буду само филозофи, укључујући ту и филозофа који се првенствено бави естетиком; или да се додељују две равноправне награде: једна за филозофију, друга за теорију књижевности.

И на самом крају, да не би било неспоразума: ја у својим бројним новинским текстовима здушно подржавам студентски бунт, док истовремено словим као радикални критичар Александра Вучића од када је дошао на власт. С друге стране, извињавам се ако грешим, не сећам се да је проф. Зоран Пауновић икада критиковао нашег диктатора.

П.С.

Касније сам сазнао да проф. Пауновић није ни теоретичар књижевности, већ проф. енглеског језика, што значи да је некомпетентан за чланство у жирију у којем је већ шест година. Нечувено лажно представљање.

Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

6. 2. 2025.

Незапамћени скандал на додели награде, Пауновић као подржава студенте, а никад није критиковао нашег диктатора – хоће „и јаре и паре“

Слободан Дивјак

Јован Попов постао је пре неки дан лауреат Награде “Никола Милошевић” за дело “Горди и понизни. Парадоксалисти Фјодора Достојевског” у издању Српске књижевне задруге.

Ово признање традиционално додељује Радио Београд 2 за најбољу књигу у области теорије књижевности и уметности, естетике и филозофије објављену у претходној години.

Да Попов буде лауреат, одлучио је жири којег су чинили проф. др Миланко Говедарица (председник), проф. др Уна Поповић и академик, проф. др Зоран Пауновић, образложивши то речима да је „књига обимно дело посвећено интерпретацији безмало целокупног опуса Достојевског“. Уручење признања заказано је за 10. фебруар.

Међутим, филозоф и некадашњи директор Радио Београда Слободан Дивјак тврди у писму достављеном нашој редакцији да се „у завршном кругу избора добитника ове награде догодио незапамћени скандал чији је виновник члан жирија, проф. Зоран Пауновић из Новог Сада“.

Кандидати за добитника награде су аутори три књиге које су, према одлуци трочланог жирија, ушле у најужи избор, подсећа Дивјак.

– Избор књиге године обавља се јавно, и то тако што у оквиру емисије Другог програма посвећене овом догађају, сва три члана жирија анализирају све три издвојене књиге, да би потом аргументовано образложили због чега дају предност једној од њих. Дело које је добило највише гласова проглашава се најбољим – објашњава филозоф и некадашњи директор у Радио Београду.

Овога пута су у игри била дела Миленка Бодина „Филозофија безбедности“, Јована Попова „Горди и понизни“, као и Жељка Калуђеровића „Историја хеленске филозофије“. Али, члан жирија, проф. Пауновић послао је, наводи Дивјак, прво поруку да неће присуствовати јавном разговору о предоченим књигама зато што подржава студенте.

– Такво објашњење имплицира да се он тиме дистанцира од Другог програма Радио Београда као саставног дела РТС-а који се нашао на мети оштрих студентских критика. Ако је то посреди, онда је требало да да неопозиву оставку на чланство у жирију.

Уместо тога Пауновић је у коверти послао гласове, при чему је највећи број доделио књизи Јована Попова.

– Тим изненађујућим обртом, његово објашњење да неће доћи због подршке студентима делује потпуно несувисло, као неуспели изговор. Поготово ако се има у виду да је оваквим начином понашања грубо прекршио процедуру и тиме учинио процес избора књиге године потпуно нерегуларним, одступајући управо од онога за шта се студенти залажу – за стриктно поштовање процедура. С тим у вези, ваља рећи да сваки члан жирија за обављени посао добија 70. 000 динара, те да је народски речено, хтео „и јаре и паре“, то јест да не обави дужност, а да, ипак, добије хонорар – прича Дивјак, износећи сумњу да је прави разлог изостанка Пауновића то што није прочитао све три књиге, те није могао да их јавно анализира, и позива да би га „због неодговорног понашања требало искључити из жирија“.

Такође, наводи да, с обзиром да су два члана жирија и двојица аутора (Калуђеровић и Попов) радили или раде у истој установи – Филозофском факултету у Новом Саду, на делу је био сукоб интереса.

Као некадашњи директор Радио Београда, који је учествовао у профлилисању Награде „Никола Милошевић“, подсећа да је она првобитно замишљена као признање које се „додељује филозофским делима“, но да су касније за чланове жирија почели да се постављају и теоретичари књижевности, који се „недовољно разумеју у филозофију“.

– Тако се дошло до парадокса да последњих десет година награде углавном добијају теоретичари књижевности, а по изузетку, филозофи.

Слободан Дивјак на крају наглашава како подржава студентски бунт, и да је радикални критичар Александра Вучића од кад је дошао на власт, а „не сећа се да је Зоран Пауновић пре почетка студентских блокада критиковао нашег диктатора“.

Izvor: https://nova.rs/kultura/slobodan-divjak-o-zoranu-paunovicu-i-nagradi-nikola-milosevic/

II

УЛАЗАК У НАЈУЖИ ИЗБОР

У најужи избор за овогодишњу награду ,,Никола Милошевић”, коју додељује Радио Београд 2 ушле су три књиге:

„Филозофија безбедности“ Миленка Бодина (Центар за примењену филозофију и друштвена истраживања),

„Историја хеленске филозофије I и II“ Жељка Калуђеровића и

„Горди и понизни“ Јована Попова (Српска књижевна задруга).

I

УЛАЗАК У УЖИ ИЗБОР

Сваке године Радио Београд 2 додељује награду „Никола Милошевић“ за најбољу књигу у области теорије књижевности и уметности, естетике и филозофије. За избор најбоље књиге издате у 2024. години формиран је жири у саставу: проф. др Миланко Говедарица (председник), проф. др Уна Поповић и академик, др Зоран Пауновић.

У ужи избор наслова који конкуришу за овогодишњу награду, жири је уврстио следеће књиге, међу којима је била и наша:

Бојан Јовановић: „Књижевност у антрополошком светлу“

Иван Негришорац: „Бунтовник с разлогом“

Бошко Томашевић: „Ћутање књига“

Павле Уљаревић: „Оглед о темељу етике“

Миленко Бодин: „Филозофија безбедности: насупрот онтолошком конструктивизму“ (Центар за примењену филозофију и друштвена истраживања, Албатрос плус)

Јован Попов: „Горди и понизни“

Бојан Ковачевић: „У Макијавелијевом театру“

Жељко Калуђеровић: „Историја хеленске филозофије I и II“

Бојан Вранић: „Политичке идеологије: од истине до тираније“

На следећој седници, која ће бити одржана 13. јануара жири ће донети одлуку о најужем избору од три дела о којима ће се разговарати крајем јануара на јавном заседању, у студију Радио Београда 2, када ће, у директном радијском преносу, бити донета одлука о добитнику овогодишње награде “Никола Милошевић”. Награда ће бити уручена 10. фебруара, на обележавању 67. рођендана Радио Београд 2.

(преузето са: https://www.instagram.com/p/DEM7Z5rMiRe/)

ЗАСЕДАЊА МЕЂУНАРОДНЕ ФИЛОЗОФСКЕ ШКОЛЕ FELIX ROMULIANA И БЕОГРАДСКЕ ФИЛОЗОФСКЕ ШКОЛЕ SERBONА (2025)

Поштовани пријатељи у току је организација овогодишњег заседања Међународне филозофске школе Felix Romuliana. Тема конференције гласи Филозофија и напредак – критеријуми људског напретка наспрам прогресивизма. Конференција ће се традиционално одржати у Зајечару у периоду 5-7. септембар.

Као наставак и продубљивање разматрања из Зајечара организује се и друго заседање Београдске филозофске школе SERBONA на тему Филозофија и/или идеологија за 21. век. Термин заседања планиран је у периоду од 9-12. септебра у Београду.

Уводничар на оба заседања биће проф. др Винисио Бусаћи са Универзитета у Каљарију, а од гостију из иностранства учествоваће и Симон  Полиндер (Утрехт), Теодорос Скалидакис (Крит), Рафал Соборски (Лондон), Јохан Мишел (Париз).

Сви заинтересовани за учествовање (уживо или онлајн) на једној или обе конференције своје сажетке могу послати на мејл адресу: filcentar@gmail.com.

У наставку је приложено образложење обе теме:

МЕЂУНАРОДНА ФИЛОЗОФСКА ШКОЛА FELIX ROMULIANA

Филозофија и напредак – критеријуми људског напретка наспрам прогресивизма

Да ли је људско биће објекат прогреса људског света, прогреса који као да је нормативног карактера, и то тако да је норма представљена кроз евиденицју процеса који зовемо
прогрес. Па шта је онда прогрес? Норма самога себе? Експланаторни хоризонт историјског кретања човечанства? Да ли је прогрес дескриптивни појам за разумевање човечанства или
норативни појам у смислу прескрипције сврхе и усмеравања људског друштва? Ако је прогрес норма стања људског бивања, шта је легитимациони разлог одабирања такве норме?

Са друге стране, као што видимо човек је у процесу у ком губи својства људскости. Тај процес отпочео је пре свега као губитак слободе и то у име слободе. Јер прогрес се тиче
прихватања једног глобално-епохалног процеса развоја као нечега што је изван наше контроле, што се управо огледа у одсуству могућности избора. Прогрес је попут судбине
или усуда.

Стога се поставља питање да ли ћемо прихватити оно што се појављује кроз тај процес као оно ново у свету, да ли ћемо га прихватити као самим ти и добро, јер је ново и
„прогресивно“, или ћемо га прихватити услед немања могућности да га не прихватимо?

Али ствари се могу преокренути и поставити питање да ли је прогрес у свој саморазумљивости, привлачности и наизглед добра или вредности по себи, нешто заиста тако? Да ли је прогрес заиста усуд под чијом влашћу себе затиче човек или се ради о процесу људског, западно-европског порекла, који није независан од тога какав однос успоставимо према њему?

БЕОГРАДСКА ФИЛОЗОФСКА ШКОЛА SERBONA

Филозофија и/или идеологија за 21. век

Појава идеолошког дискурса обележила је модерну филозофију. Промишљање природе идеологије била је једна од главних тема филозофских напора 20. века. Међутим, чини се да однос између филозофије и идеологије није једнозначно осмишљен и јасан. Полазећи од дела Карла Маркса, преко аутора попут Алтисера и Левинаса и других, можемо пратити јасну тежњу за тоталним хипостазирањем идеологије сваком облику свести, односно дискурсу уопште.

Ова тенденција резултирала је изједначавањем идеологије са самом дискурзивношћу. У таквој ситуацији и сама филозофија, као облик дискурзивности, постала је само једна варијанта идеологије. Овако схваћена идеологија не може се ни избећи ни супротставити јој се са неке не-идеолошке тачке гледишта. Могући су само још расветљавање сопствене укотвљености у идеологији, и евентуална критика идеологије са неког другачијег или новог, али ипак идеолошког становишта.

Поставља се питање оправданости оваквог проширења појма идеологије. Такође, чини се у најмању руку анахроним проглашавање филозофије идеологијом, с обзиром на то да филозофија није само старији феномен, већ да представља управо услов могућности јављања идеологије уопште.

Међутим, прихватамо ли или не тотално хипостатизирање идеологије, питања њене природе, функције и легитимитета остају отворена. Да ли је идеологија само облик дискурса који има функцију критике неког (политичког, друштвеног, економског или теоријског) поретка и легитимисања револуционарног укидања и успостављања новог? Да ли је идеологија облик „погрешне” или „помрачене” свести, или она представља инструмент да се открију лажне и неоправдане идеје и саморазумевање неке друштвене, економске или политичке класе? Какав је однос идеологије и истине?

Такође, док су традиционалне идеологије (либерализам, марксизам, национал-социјализам, фашизам) биле суштински политички оријентисане, у међувремену су се појавили нови облици идеологија које за своју тематику узимају неке друге аспекте стварности, од животне средине и загађења, до сексуалности и исхране, итд., чиме се отворио пут уплива идеологије у наш свакодневни живот шире од политичког елемента. Ово значајно повећава хитност постављања питања о природи идеологије и њеном односу према филозофији, односно истини и друштвеној стварности.

Зато је тема овогодишњег заседања Београдске филозофске школе SERBONA управо покушај да се осветли однос филозофије и идеологије, као неопходног услова за стицање увида у природу идеологије као такве.

Драги пријатељи,

Целовито пдф издање првог броја Годишњака Међународне филозофске школе Felix Romuliana 2024, као и сваки ауторски рад појединачно, можете наћи на следећем линку.

Годишњак Међународне филозофске школе Феликс Ромулијана, Бр.1

НА ДАНАШЊИ ДАН

На данашњи дан 8. маја 1936. умро је један од највећих мислилаца 20. века Освалд Шпенглер (Oswald Arnold Gottfried Spengler). Овај немац био је један од последњих полимата у историји европске мисли. Поља његових интересовања и дубоких увида простирала су се од историје, филозофије и математике, преко природних наука и уметности. Остаће упамћен по свом капиталном двотомном делу Пропаст Запада (Der Untergangdes Abendlandes) објављиваном у периоду од 1918. до 1922. године. У овом делу скупила се читава Шпенглерова ерудиција. Наиме, ради се о књизи која представља једну филозофски промишљену историју човечанства из перспективе особене биолошке или органицистичке теорије културе и цивилизације. Шпенглер је у филозофском смислу био под највећим утицајем Гетеа и Ничеа. Сматрао је да се историје човечанства може посматрати као башта у којој ничу, расту,
развијају се, а потом вену и нестају биљке, односно културе и цивилизације. Онолико колико је животни век, распон и венуће предвидиво у случајевима биљака, толико је оно и у случају култура. Те је ова студија поверена указивању на блиску и сигурну пропаст Западне културе и цивилизације. Шпенглер је био врло радикалан мислилац, а време у ком се појавила његова књига било је плодно тле за њену рецепцију. Послератна Немачка у рушевинама вапила је за објашњењем њене трагичне ситуације. Шпенглерова књига је одго вор нудила, само што тај одговор није био само немачки, већ трансепохални. Иако десничар, односно баш због тога, Шпенглер није био склон, а ни миљеник национал-социјалистичких власти. По природи је био тих, повучен човек. Умро је од срчаног удара 1936. године у 55. години живота.

НА ДАНАШЊИ ДАН

На данашњи дан 7. маја 470. године пре Христа рођен је светац међу филозофима Сократ (Σωκράτης). Син вајара и плебејског порекла, Сократ је и сам у младости радио очев посао. Никада се није истицао својом спољашњошћу на пријатан начин, био је ниска раста, проћелав, велика и ниска чела, прћастог носа, буљавих очију, а под старе дане красио га је стомак. Ипак, Сократ је рано међу Атињанима стекао славу једним посебним даром, даром говорништва и то поседбне врсте. Сократ је умео да поставља питања каква пре њега нико није. Филозофији се потпуно предао на позив бога. Наиме, једнога дана његов пријатељ Хермодор посетио је пророчиште у Делфима како би од Питије сазнао ко је најмудрији међу Хеленима. Бог је преко пророчице одговорио: „Сократ“. Али бог не рече зашто и како. Сократ, као побожан човек, није се могао оглушити о прорчанство, али није могао ни зажмурети
пред сопственим незнањем којег је био свестан. Тако је кренуо у испитивање својих суграђана како би испитао божију поруку. И тако је идући и питајући политичаре, песнике и занатлије увидео да они иако вешти у сопственим пословима, услед тога умишљају да су стога мудри те да знају све. Тада му је бљеснуло пред очима у чему се састоји његова мудрост. Иако не знајући готово ишта, Сократ је знао да не зна, а то знање као истинито подарило му је скромност и спремност за трагање ка вишом мудрошћу. Тај пут испитивања истине кроз разговоре са својим суграђанима, испитивање чија је сврха била стицање врлине, побуђивање других на врлински живот и порађање знања у њима, Сократ је именовао филозофијом. Тако је од испитивања природе и космоса, Сократ у центар филозофије поставио људски свет. Каже се, да осим по ратним нуждама, зарад сопствене отаџбине, Сократ никада није напуштао Атину. У ратним страхотама, глади, жеђи, показао се храбар и постојан. Према сластима је био уздржљив и тако био живи пример атинским младићима из племенитих кућа
који су га стално пратили. Међу њима је било свакаквих, од божански лепог али демонски разузданог Алкибијада до најраскошнијег цвета грчког света Платона. Ипак, Сократу се нису сви једнако дивили и радовали. Под старе дане оптужен је био од две пропалице за безбожништво и кварење атинске младежи. На суђењу се држао поносно и храбро, пркосећи „људском ништавилу и плетењу безумне скупштине“, те је био осуђен на смрт. Одбивши помиловање и прилику да избегне казну, испио је у миру своју чашу кукуте и напустио овај свет уз речи „Закољите певца Асклепију“. То се збило 399. године пре Христа.

НА ДАНАШЊИ ДАН

На данашњи дан 26. априла 1711. године родио се Дејвид Хјум (David Hume) енглески филозоф, шкотског порекла, истакнути припадник просветитељског покрета, историчар, економиста, и библиотекар. Рођен је у Единбургу где се и школовао. Од младих дана показивао је самостални и пркосни дух. О томе сведочи анегдота да је 1735. године једном свом пријатељу у поверењу изјавио да не постоји ништа што се може научити од професора, а да се истовремено не може пронаћи у књигама. Друг је изгледа тајну одао, а Хјум није положио завршни испит. Због интензивног писања и читања које је задао себи, Хјум је почео да оболева, имао је мрље од скорбута по прстима, стално му је било хладно, а могуће је да доживео и слом живаца. У то доба то се звало „болест учених“. У филозофском смислу Хјум се обично сврстава у скептике, емпиристе и натуралисте. Емпириста је био јер је сматрао да нема тако нечег попут урођених идеја, већ да сво наше знање потиче из искуства, односно од онога што допире до наше свести преко чула. Натуралиста је био због свог јасно анти-метафизичког, анти-теистичког и генералног противљења против сваке врсте објашњења која постулирају неке ентитете који нису материјалне тела која се могу наћи у природи и чулима опазити. Скептик је био у погледу домета и извесности нашега сазнања. У том погледу чувена је Хјумова критика каузалитета, којом је настојао да уздрма нужност и
самоочигледност принципа урочности, аргументујући да се ради о навици наше свести да се ствари некако одвијају, али да немамо никаквог разлога за увереност да ће се увек тако одвијати. Овај аргумент постао је епохалан, јер је управо он подстакао Канта да се запита над својим филозофским уверењима. То преиспитивање трајало је читаву деценију, а резултат је била критичка фаза. Хјум ће остати запажен и по критикама аргумената за божије постојање, али и критици морала. Чувен је његов аргумент о суспензији дедукције оног
требаиз јесте.. Хјум за живота није славу стекао првенствено захваљујући филозофским делима, већ историјским, његовом књигом Историја Енглеске (The History of England). Умире 1776. године од рака стомака.

НА ДАНАШЊИ ДАН

На данашњи дан 21. априла 1109. године упокојио се један веома необичан средњовековни мислилац Анселмо Кантерберијски (Anselm of Canterbury). Рођен је 1033. или 1034. године у Аости и био је италијанског порекла. Као бенедиктански монах био постављен на место архибискупа Кантерберија у периоду од 1093. до 1109. године. Након смрти проглашен је за светитеља, а 1720. године Папа Клемент XI прогласио га је папском булом доктором цркве. Ипак у историји филозофије остаће упрамћен, не по својим теолошким, нити црквеним заслугама, већ пре свега по конструисању нове врсте аргумента у прилог божијег постојања, тзв. онтолошког аргумента. Анселмо је у два своја списа Монологиону (Monologion) и Прослогиону (Proslogion) понудио две верзије овог аргумента. Структурно гледано, у аргументу се полази о претпоставке појмљивости божијих својстава, односно појма Бога, појмљивости која је независна од нечијег приватног статуса као верника или неверника. Намера аргумента је да се из исцрпног поимања појма Бога на нужан начин закључи на божије постојање. За разлику о претходно постојећим облицима аргумената о божијем постојању, као што су космолошки и телеолошки, који доказују божије постојање увек посредно и на основу нечега у свету што се само сматра несумњивим, онтолошки аргумент тежи да буде директан, односно да нужност постојања Бога докаже из саме мисливости његовог појма. Историја рецепције овог аргумента је богата и веома плодно је утицала на историју филозофије, нарочито на развој промишљања о предикатима и природи предикације, затим појма егзистенције, те на дисциплине попут епистемологије, логике и онтологије. Најпознатији критичари овог типа аргументације јесу Гануило, такође монах и савременик Анселма, затим Гасенди, Хјум, Кант (који је и крстио овај доказ као „онтолошки“), те Бертранд Расел. Међу најгласовитије бранитеље и филозофе који су и сами пружили своје варијанте овог аргумента су Рене Декарт, Лајбниц, Хегел, математичар Гедел, Малколм и Алвин Плантинга.