Гадамерова рехабилитација предрасуда, ауторитета и традиције

Александар Милић
Филозофски факултет, Београд

Гадамерова рехабилитација предрасуда, ауторитета и традиције

Циљ овог рада је да покаже на који начин Гадамер истиче значај који предрасуде, ауторитети и традиција играју у херменеутичком искуству, али и да критички преиспита његове разлоге у прилог његовог става да посредством заснива своју филозофску херменеутику. Оно што Гадамер настоји да покаже својом теоријом јесте да су предрасуде, ауторитети и традиција тесно повезани са многим другим појмовима који искрсавају при дубљем разматрању тумачења и разумевања уопште, и који се при том разматрању не смеју превидети. У раду ћу најпре представити Гадамерову мотивацију за враћање неутралног статуса предрасуда, потом ћу изнети неке од последица које овакво схватање има за херменеутички поступак и на крају ћу показати на који начин Гадамерово схватање ауторитета и традиције произилази из претходног испитивања статуса предрасуда.

Од објављивања Истине и методе, дела у коме Гадамер извршава поменуту рехабилитацију, прошло је више од пола века. Данас је ово једно од најпроблематичнијих места у његовој филозофији, и стога ништа мање радикално него што је то било у време када је ово дело објављено. Томе у прилог говори и чињеница, коју истичу и многи интерпретарори, да је овај аспект Гадамерове филозофије највише критикован, и да због тога важи као најкотроверзнији. Па упркос томе, или управо због тога, данас треба показати због чега је Гадамерова херменеутика релевантна, и одговорити на питање: „Да ли нам је херменеутика уопште потребна?“ Гадамеров став према којем су предрасуде и ауторитети нешто од чега полазимо приликом сваког чина разумевања било чега делује као становиште које се коси са нашим интуицијама будући да се поготову данас, предасуде, ауторитети и, можда у највећој мери, традиција сматрају нечим што омета исправно схватање било чега. Превазилажење сопствених предрасуда и ауторитета који нам их намећу, или стварају нове предрасуде, данас представља императив који се кроз образовање и медије пласира, па је тако природно сматрати их нечим негативним. Ипак, оно што Гадамер показује јесте да овакав став има своје корене који воде све до просветитељства, и сматра да ове феномене не смемо превиђати или одбацивати, већ их требамо испитати и расветлити управо због наше специфичне онтолошке устројености која је таква да нам разумевање омогућава тек када у обзир узмемо наш сопствени положај. А наш положај, и у овоме се може прелиминарно приказати Гадамерова теза, управо је такав да уколико настојимо да дођемо до икаквог разумевања најпре морамо допустити нечем другом да изађе на светлост дана, односно да буде презентно и транспарентно. Због тога Гадамерова анализа ових појмова и почиње од Хајдегера, јер он разумевање феномена предрасуде и традиције, али и саму херменеутику поставља на један нови основ.