Да ли треба забранити говор мржње? Разлози за и против

Дорина Патрунсу
Универзитет у Букурешту, Румунија

Да ли треба забранити говор мржње? Разлози за и против

Данас је скоро једногласно прихваћено да слобода изражавања није само неотуђиво индивидуално право већ и један од нужних атрибута либералне демократије и владавине права. С друге стране, иако сваки појединац има ово неотуђиво право без икакве разлике, а ниједно од њих није тако заштићено или слободно, повредљивост појединаца кроз различите манифестације јавног језика (то јест, говора  мржње, непримереног или политички некоректног  говора), будући сирова емпиријска чињеница, јесте колико несрећна толико и мрска. Као таква, ограничавање и чак забрана оваквих манифестација слободе изражавања се сматрају не само нужним да би се обезбедио плуралистички оквир прикладан демократском и либералном друштву већ такође и потпуно легитимним.

Показаћу у овом чланку да иако се мржња манифестује у многим говорима и, на жалост, таква осећања се изражавају кроз њих, њихово јавно/легално/политичко кажњавање као говора мржње је штетно не само за слободу изражавања појединаца већ исто тако и за саме појединце и за кооперативан потенцијал интеракција између њих.

Фундаментална примедба гласи да забрана говора мржње паразитира на слободи говора и тако доприноси проширивању дискреционе моћи државе над појединцима онемогућавањем било какве слободне интеракције између њих, а не само агресивних или потенцијално конфликтних, кроз јавни дискурс.

Према томе, претпоставимо појединца или групе појединаца погођенe мржњом других појединаца. У овом случају, спречавање од самог почетка извесних потенцијално реципрочних манифестација, чак и реципрочно агресивних, на нивоу језика, повећаће узајамну нетолеранцију и смањиће способност за сарадњу.

Прећутна али погрешна претпоставка регулисања говора мржње је та да ће забрана изражавања агресивности у језику укинути намеру агресивног мишљења и, према томе, такође спречити осећање мржње. Проблем је у томе да ако говор мржње прекида сарадњу, забрана говора мржње чини сваку намеру за сарадњом невероватном, а ризик од манифестовања других облика изражавања много агресивнијих и бруталнијих од оних у језику, је много већи. Сарадња која би се обезбедила на тај начин била би привидна сарадња, последица тираније, декларативан или језички чин, без садржаја и стварности. Забрана говора мржње је унапред осуђена на неуспех и ризикује да се тако изгуби оквир за заговарање грађанских права који би логички претходио свакој сарадњи.

Кључне речи: слобода изражавања, говор мржње, плурализам, принцип нешкођења, демократија.

Dorina Pătrunsu
University of Bucharest, Romania

Should hate speech be banned? Pros and cons

Nowadays, it is almost unanimously accepted that freedom of expression is not only an inalienable individual right but one of the indispensable attributes of liberal democracy and the rule of law. On the other hand, although every individual has this inviolable right indiscriminately, none of them is as protected or free, the violability of individuals through various manifestations of public language (i.e., hate speech, inappropriate or politically incorrect speech) being a brute empirical fact, as unfortunate as it is detestable. As such, the restriction and even the prohibition of such manifestations of freedom of expression are considered not only necessary in ensuring a pluralistic framework appropriate to a democratic and liberal society but also fully legitimate.

What I am looking for in this article is to show that although hatred is manifest in many speeches and, unfortunately, such feelings are released through them, their public/legal/political blaming as hate speech is harmful not only to the freedom of expression of individuals but also both to the individuals themselves and the cooperative potential of the interactions between them.

The fundamental objection is that the prohibition of hate speech parasitizes free speech, contributing to the extension of the state’s discretionary power over individuals by blocking any free interaction between individuals, not just the aggressive or potentially conflicting one through public discourse.

So, suppose we are to consider the individual or groups of individuals affected by the hatred of other individuals. In that case, preventing ab initio of certain potentially reciprocal manifestations, even reciprocal-aggressive at the level of language, will increase mutual intolerance and decrease the propensity to cooperation.

The tacit but false assumption in the regulation of hate speech is that the prohibition of no longer being aggressive in language cancels the intention to think aggressively and, therefore, would also weigh the feeling of hatred. The problem is that if hate speech disrupts cooperation, the hate speech ban makes any cooperative intention unlikely, the risk of manifesting other forms of expression much more aggressive and brutal than those of language being much higher. The cooperation that would be obtained would be a simulacrum of cooperation, the consequence of tyranny, a declarative or language act, without substance and reality. The hate speech ban is self-defeating and risks losing the libertarian framework that would logically precede any cooperation.

Keywords: freedom of expression, hate speech, pluralism, the principle of non-harm, democracy