ЗАСЕДАЊА МЕЂУНАРОДНЕ ФИЛОЗОФСКЕ ШКОЛЕ FELIX ROMULIANA И SERBONE 2025.

ЗАСЕДАЊА МЕЂУНАРОДНЕ ФИЛОЗОФСКЕ ШКОЛЕ FELIX ROMULIANA И БЕОГРАДСКЕ ФИЛОЗОФСКЕ ШКОЛЕ SERBONА (2025)

Поштовани пријатељи у току је организација овогодишњег заседања Међународне филозофске школе Felix Romuliana. Тема конференције гласи Филозофија и напредак – критеријуми људског напретка наспрам прогресивизма. Конференција ће се традиционално одржати у Зајечару у периоду 5-7. септембар.

Као наставак и продубљивање разматрања из Зајечара организује се и друго заседање Београдске филозофске школе SERBONA на тему Филозофија и/или идеологија за 21. век. Термин заседања планиран је у периоду од 9-12. септебра у Београду.

Уводничар на оба заседања биће проф. др Винисио Бусаћи са Универзитета у Каљарију, а од гостију из иностранства учествоваће и Симон  Полиндер (Утрехт), Теодорос Скалидакис (Крит), Рафал Соборски (Лондон), Јохан Мишел (Париз).

Сви заинтересовани за учествовање (уживо или онлајн) на једној или обе конференције своје сажетке могу послати на мејл адресу: filcentar@gmail.com.

У наставку је приложено образложење обе теме:

МЕЂУНАРОДНА ФИЛОЗОФСКА ШКОЛА FELIX ROMULIANA

Филозофија и напредак – критеријуми људског напретка наспрам прогресивизма

Да ли је људско биће објекат прогреса људског света, прогреса који као да је нормативног карактера, и то тако да је норма представљена кроз евиденицју процеса који зовемо
прогрес. Па шта је онда прогрес? Норма самога себе? Експланаторни хоризонт историјског кретања човечанства? Да ли је прогрес дескриптивни појам за разумевање човечанства или
норативни појам у смислу прескрипције сврхе и усмеравања људског друштва? Ако је прогрес норма стања људског бивања, шта је легитимациони разлог одабирања такве норме?

Са друге стране, као што видимо човек је у процесу у ком губи својства људскости. Тај процес отпочео је пре свега као губитак слободе и то у име слободе. Јер прогрес се тиче
прихватања једног глобално-епохалног процеса развоја као нечега што је изван наше контроле, што се управо огледа у одсуству могућности избора. Прогрес је попут судбине
или усуда.

Стога се поставља питање да ли ћемо прихватити оно што се појављује кроз тај процес као оно ново у свету, да ли ћемо га прихватити као самим ти и добро, јер је ново и
„прогресивно“, или ћемо га прихватити услед немања могућности да га не прихватимо?

Али ствари се могу преокренути и поставити питање да ли је прогрес у свој саморазумљивости, привлачности и наизглед добра или вредности по себи, нешто заиста тако? Да ли је прогрес заиста усуд под чијом влашћу себе затиче човек или се ради о процесу људског, западно-европског порекла, који није независан од тога какав однос успоставимо према њему?

БЕОГРАДСКА ФИЛОЗОФСКА ШКОЛА SERBONA

Филозофија и/или идеологија за 21. век

Појава идеолошког дискурса обележила је модерну филозофију. Промишљање природе идеологије била је једна од главних тема филозофских напора 20. века. Међутим, чини се да однос између филозофије и идеологије није једнозначно осмишљен и јасан. Полазећи од дела Карла Маркса, преко аутора попут Алтисера и Левинаса и других, можемо пратити јасну тежњу за тоталним хипостазирањем идеологије сваком облику свести, односно дискурсу уопште.

Ова тенденција резултирала је изједначавањем идеологије са самом дискурзивношћу. У таквој ситуацији и сама филозофија, као облик дискурзивности, постала је само једна варијанта идеологије. Овако схваћена идеологија не може се ни избећи ни супротставити јој се са неке не-идеолошке тачке гледишта. Могући су само још расветљавање сопствене укотвљености у идеологији, и евентуална критика идеологије са неког другачијег или новог, али ипак идеолошког становишта.

Поставља се питање оправданости оваквог проширења појма идеологије. Такође, чини се у најмању руку анахроним проглашавање филозофије идеологијом, с обзиром на то да филозофија није само старији феномен, већ да представља управо услов могућности јављања идеологије уопште.

Међутим, прихватамо ли или не тотално хипостатизирање идеологије, питања њене природе, функције и легитимитета остају отворена. Да ли је идеологија само облик дискурса који има функцију критике неког (политичког, друштвеног, економског или теоријског) поретка и легитимисања револуционарног укидања и успостављања новог? Да ли је идеологија облик „погрешне” или „помрачене” свести, или она представља инструмент да се открију лажне и неоправдане идеје и саморазумевање неке друштвене, економске или политичке класе? Какав је однос идеологије и истине?

Такође, док су традиционалне идеологије (либерализам, марксизам, национал-социјализам, фашизам) биле суштински политички оријентисане, у међувремену су се појавили нови облици идеологија које за своју тематику узимају неке друге аспекте стварности, од животне средине и загађења, до сексуалности и исхране, итд., чиме се отворио пут уплива идеологије у наш свакодневни живот шире од политичког елемента. Ово значајно повећава хитност постављања питања о природи идеологије и њеном односу према филозофији, односно истини и друштвеној стварности.

Зато је тема овогодишњег заседања Београдске филозофске школе SERBONA управо покушај да се осветли однос филозофије и идеологије, као неопходног услова за стицање увида у природу идеологије као такве.