НА ДАНАШЊИ ДАН

НА ДАНАШЊИ ДАН

На данашњи дан 21. априла 1109. године упокојио се један веома необичан средњовековни мислилац Анселмо Кантерберијски (Anselm of Canterbury). Рођен је 1033. или 1034. године у Аости и био је италијанског порекла. Као бенедиктански монах био постављен на место архибискупа Кантерберија у периоду од 1093. до 1109. године. Након смрти проглашен је за светитеља, а 1720. године Папа Клемент XI прогласио га је папском булом доктором цркве. Ипак у историји филозофије остаће упрамћен, не по својим теолошким, нити црквеним заслугама, већ пре свега по конструисању нове врсте аргумента у прилог божијег постојања, тзв. онтолошког аргумента. Анселмо је у два своја списа Монологиону (Monologion) и Прослогиону (Proslogion) понудио две верзије овог аргумента. Структурно гледано, у аргументу се полази о претпоставке појмљивости божијих својстава, односно појма Бога, појмљивости која је независна од нечијег приватног статуса као верника или неверника. Намера аргумента је да се из исцрпног поимања појма Бога на нужан начин закључи на божије постојање. За разлику о претходно постојећим облицима аргумената о божијем постојању, као што су космолошки и телеолошки, који доказују божије постојање увек посредно и на основу нечега у свету што се само сматра несумњивим, онтолошки аргумент тежи да буде директан, односно да нужност постојања Бога докаже из саме мисливости његовог појма. Историја рецепције овог аргумента је богата и веома плодно је утицала на историју филозофије, нарочито на развој промишљања о предикатима и природи предикације, затим појма егзистенције, те на дисциплине попут епистемологије, логике и онтологије. Најпознатији критичари овог типа аргументације јесу Гануило, такође монах и савременик Анселма, затим Гасенди, Хјум, Кант (који је и крстио овај доказ као „онтолошки“), те Бертранд Расел. Међу најгласовитије бранитеље и филозофе који су и сами пружили своје варијанте овог аргумента су Рене Декарт, Лајбниц, Хегел, математичар Гедел, Малколм и Алвин Плантинга.