Применити!
Бранко Ромчевић
Применити!
По једанаестој тези, филозофи су свет (само) различито тумачили, а ради се о томе да се он промени. То ћемо усвојити, али с неколико на први поглед незнатних преинака, па ћемо рећи: филозофи су свет различито тумачили, а ради се о томе да се тумачење примени. То је, наиме, једна од кључних поенти Ханса-Георга Гадамера. Херменеутика се рашчлањује на разумевање (субтилитас интеллигенди), тумачење (субтилитас еџплицанди) и примену (субтилитас апплицанди). Стапање разумевања и тумачења, које се доима као спонтана, готово природна радња, довело је, сматра Гадамер, до тога да се елемент примене често занемарује. Међутим, основни задатак херменеутике јесте прилагођавање смисла неког текста или дискурса ситуацији (у) којој се обраћа. Правна и теолошка херменеутика то су то учиниле очигледним: текст закона постоји да би се конкретизовао у правном важењу, као што и текст јеванђеља разлог свог постојања има у функцији спасења. Тиме се показује да су разумевање и тумачење неодвојиви од примењивања, односно, Гадамеровим речима, “сàмо разумевање показало се као догађање”. Држећи се те поуке, у овом излагању ћемо се запитати о могућности да се филозофија, схваћена као произвођење појмова (Делез и Гатари), одреди као догађање или произвођење света. При том ћемо се ослонити не само на херменеутичку традицију, него ћемо се позвати и на Канта (хајдегеровски растумаченог), по ком је да би се појам оделотворио а опажај уразумио, потребно да се појави схема као неџус који омогућује појам путем појаве, те појаву путем појма. На основу тога би требало да може да се види и повратна спрега, то јест како филозофија производећи (кроз рад шематизма) свет и сама бива произведена. То не значи да ћемо афирмисати мешање или еквилибријум мишљења и света. Напротив, све време ћемо се водити ставовима из §49 Хусерлових Идеја И, по којима трансцендентално ја има екстра-мундани статус, што се огледа у томе да његов интегритет не може бити нарушен чак ни разарањем или претварањем света у симулакрум.