РАДОСТ УЗАЈАМНОГ ЦИТИРАЊА
Борис Братина,
Универзитет у Приштини
(са привременим седиштем у Косовској Митровици),
Филозофски факултет,
Катедра за Филозофију
РАДОСТ УЗАЈАМНОГ ЦИТИРАЊА
Филозофији је, бар 50 година уназад, одузет сваки јавни утицај, чињеницом да је “затворена” на универзитетима. У томе, они који су успели да се домогну академије, ти “затворени”, осећају се комфорно и привилеговано, таман толико да би у “радости узајамног цитирања” усрдно подржавали репродукцију система који их је ту поставио. Какву мисао онда од тих “државних дембела” очекивати? Они се поносе тзв. школском филозофијом и презиру све оне који академији не припадају. Шта ће државни филозофи предвидети, што је један од основних задатака науке, од онога што је релевантно за будућност човечанства? Наравно, ништа, али ће зато подржавати намере и тенденције разовја и репродукције односа моћи. Mоже цинично звучати, но свакако је добро да од оваквих људи у битном будућност не зависи, јер су они тек апологети и псеудо-пројектантни система. Живот се одвија ван универзитета, а улога ових бирократа је да га сузбију свуда изван контролабилног капацитета сопствених могућности. Живот то неће омести, јер ће на маргини (која је постала центар) пропаганде, а пропаганда је главна активност академских филозофа, изнова ницати стварност која ће империјајни систем знања и дејстава ставити у други план. У целини, да би филозофија имала прилике да сагледа стварност, мора се еманциповати од владајућих (ре)продуктивних релација. Напросто, филозофија као системска ствар која се систему додворава, треба да нестане. Нека остане чиста аргументација и филозофски образложене вредности, које бисмо могли назвати најважнијом дискусијом нашег времена.
Кључне речи: филозофија, наука, човечанство, субјективност, систем.
Boris Bratina,
University of Prishtina
(with temporary headquarters in Kosovska Mitrovica),
Faculty of Philosophy,
Department of Philosophy
THE JOY OF MUTUAL QUOTATION
Abstract: At least 50 years ago, philosophy was deprived of any public influence, due to the fact that it was “closed” in universities. In this, those who managed to reach the academy, those “closed”, feel comfortable and privileged, just enough that in the “joy of mutual citation” they would earnestly support the reproduction of the system that placed them there. What kind of thought can we expect from those “state dembels”? They are proud of the so-called school philosophy and despise all those who do not belong to the academy. What will state philosophers predict, which is one of the basic tasks of science, from what is relevant for the future of humanity? Of course, nothing, but it will therefore support the intentions and tendencies of the development and reproduction of power relations. It may sound cynical, but it is certainly good that the future does not depend on such people, because they are only apologists and pseudo-designers of the system. Life takes place outside the university, and the role of these bureaucrats is to suppress it everywhere beyond the controllable capacity of their own capabilities. Life will not interfere with this, because on the margin (which has become the center) of propaganda, and propaganda is the main activity of academic philosophers, reality will emerge again and again, which will put the imperial system of knowledge and actions in the background. In general, in order for philosophy to have the opportunity to look at reality, it must be emancipated from the ruling (re)productive relations. Simply put, philosophy as a systemic thing that flatters the system should disappear. Let pure argumentation and philosophically reasoned values remain, which we could call the most important discussion of our time.
Keywords: philosophy, science, humanity, subjectivity, system.