Теорија и друштво
Сибин Братина
Теорија и друштво
У савремено доба, сведоци смо честих коментара, пре свега на рачун филозофије, али и на друге теоријске дисциплине, како нису корисне, како са њима нема посла, како се од њих не може најести хлеба и слично. Чак и у самој филозофији се могу наћи идеје о крају теорије, попут Хегелове идеје о крају историје, или Лиотарове идеје о крају великих прича. Међутим, такође је познато и да је у савремено доба на делу ‘антипросветитељски пројекат’, по коме се практичне и прагматичне врлине цене више него теоријске.
Не спорећи важност Аристотелове поделе филозофије, мора се констатовати како је та подела само условна и како постоји интеракција између, конкретно у овом случају, теорије и праксе. Тенденцију преузимања примата праксе над теоријом можемо видети већ од Канта, мада антипросветитељски смисао овог примата долази тек са савременим нихилизмом и прагматизмом. Иако присутна у владајућим наративима и праксама, идеја о одумирању теорији и/или филозофије није истинита (нити је могуће одумирање теорије без одумирања праксе), већ се само пропагира и употребљава у циљу конструисања савременог антипросветитељског симулакрума. Томе најбоље сведочи свеопшта мобилизација западне интелектуалне елите на практичним циљевима који им се постављају од стране система (нпр. вештачка интелигенција, зелена агенда, трансхуманизам, родне политике, политике идентитета и сл.), иако су они ти који пропагирају како не треба бити ‘превише критичан’. Ове пројекте пре свега осмишљавају и започињу западни ‘мислиоци’ претежно физикалистичких уверења.
Теорија је и те како потребна савременом друштву, за почетак у осмишљавању алтернатива савременом постмодернистичком систему, међутим прагматичне тежње појединаца су преузеле примати над одређивањем циљева теорије. Међутим, овако диктирана теорија, престаје да одговара смислу и значењу које је овај термин имао од Аристотела до савремености. Оваквом редефинисању појмова у пракси се тежи у савремености, пре свега зато што су за систем најопаснији ‘слободни’ интелектуалци који не наступају под капом система. Прави теоретичари би требало да буду блиски филозофима по томе што би се и они морали водити принципом ‘довођења у питање граница својих области’.
Sibin Bratina
Theory and society
Nowadays we are witnesses of the frequent comments especially about philosophy, but also about other theoretical disciplines, that they are not useful, that it is impossible to find any job with them, that we cannot earn our living with them etc. Even in the philosophy itself can be found ideas about the end of theory, like Hegel’s idea about the end of history or Lyotard’s idea about the end of the great narratives. However, it is also known that in our time ‘anti-enlightenment project’ is dominant which asserts that the practical and pragmatic virtues are more respectable then theoretical ones.
Without denying the importance of Aristotle’s division of philosophy, we must assert that such division is only conditional and that there is interaction between theory and practice concretely in this case. The tendency of taking priority of practice above theory we can notice already in Kant, although the anti-enlightenment meaning of this primacy especially comes with the contemporary nihilism and pragmatism. Although present in the predominant narratives and practices, the idea of withering away of theory and/or philosophy is not true (neither is possible withering away of theory without withering away of practice), but it is only propagated and used in order to construct contemporary anti-enlightenment simulacrum. The best testimony of this is global mobilization of the Western intellectual elites for practical aims which are imposed on them by the system (for example artificial intelligence, the green agenda, trans-humanism, gender policies, identity policies etc.), although they are ones who propagate that one should not be “too critical”. The Western ‘thinkers’ of predominantly physicalistic convictions create and initiate such projects.
The theory is so necessary for the contemporary society, at first for making meaningful alternatives to contemporary postmodern system, but the pragmatic tendencies of the individuals took primacy over determining of the aims of theory. But such dictated theory starts losing sense and meaning given to this term from Aristotle’s to present times. Such redefinition of the concepts is actually the trend of the contemporary times because the ‘free’ intellectuals above all are the most dangerous for the system because they are not included by the system. The true theoreticians should be close to philosophers because they too must be led by the principle of ‘challenging of the boundaries of their fields of interest’.