Трансхуманизам, антропотехнике и биополитика

Бранко Ромчевић

Трансхуманизам, антропотехнике и биополитика

У овом излагању полази се од неколико теза Петера Слотердајка, изнетих у тексту “Правила за људски врт” (1999). Најпре од оне по којој је Хајдегерово “Писмо о хуманизму” (1946), раскидајући с традицијама склоним томе да човека концептуализују као animalitas, те разабирајући између човека и животиње онтолошку а не градуелну разлику, отворило трансхуманистички и постхуманистички мисаони простор двадесетог века. У том се простору, сходно Слотердајку, ослобађа могућност преиспитивања употребе механизама припитомљавања и васпитања, карактеристичних за класични хуманизам. Тако ће се, верује он, раскрчити хоризонт на коме оно људско може да се разуме мимо, еволуцијом нововековног и модерног хуманизома у човеку погрешно препознате, безазлености (некакве, како се неретко сматра, доброте и/или наивности). Тиме би по Слотердајку оно људско могло да се, коначно, доведе у однос према савременим техникама радикалног трансформисања, укључујући, пре свих, оне које се тичу могућности генетске реформе.

Слотердајк, међутим, није поборник генетског инжењеринга, већ заговорник тезе по којој затварање очију пред једном таквом, фактички већ освојеном могућношћу, представља пут у сигурну катастрофу чија би једина кредибилна алтернатива била формирање извесног кодекса савремене антропотехнике. Оно што, пак, Слотердајк губи из вида, то је да су по анализама Мишела Фукоа, модерна друштва, још од деветнаестог века, старо право суверенитета да неко буде убијен или пуштен да живи, допунила једним новим правом: да се додели живот и да се пусти да умре. За разлику од класицистичке дисциплинске моћи, која се обраћала индивидуалном човеку-телу, овај типично модерни однос има, по Фукоу, у виду човека као живо биће, и то не више као индивидуу, већ као врсту. Тако својеврсна, како је Фуко назива, анатомо-политика људског тела, трасира пут за биополитику људске врсте. Услед тога, генетска реформа о којој Слотердајк говори не би била прекретница него (само) још један корак даље у биополитичкој одисеји, започетој двестотињак година раније. Дакле, кључно критичко питање овог излагања тицаће се односâ слотердајковских антропотехника и фукоовске биополитике, то јест напетости, преклапања и одступања којима су они обележени.