Филозофске претпоставке и последице Хабермасове теорије комуникативног деловања

Др Софија Мојсић

Филозофске претпоставке и последице Хабермасове теорије комуникативног деловања

У овом раду ауторка ће изложити базичне филозофске претпоставке, али и последице Хабермасове теорије комуникативног деловања. Њене основне тезе су да Хабермас, следећи у суштину филозофију нарочито раног Хегела, постиже значајне позитивне резултате у  смислу дефинисања подручја, домена рада модерне и савремене филозофије, која се у модерном добу нашла на великој муци због огромне експанзије модерних наука. У том смислу он користи неке од најзначајнијих увида модерних нарочито друштвених и хуманистичких наука да би објаснио на које све начине они могу да допринесу не само  „преживљавању“ савремене филозофије него значајно да унапреде и њен стваралачки и рад и метод. Објашњавајући на које све начине модерна и савремена  филозофија може да функционише као својеврсни посредник и тумач између савремених наука и уметности, с једне стране, и људи, јавности, с друге, Хабермас остварује још један битан резултат: он ће остварити критичко очување, али и подизање на виши ниво свих најзначајнијих и данас битних и релевантних тековина модерне – што ауторка сматра изузетно и битним и корисним – и тим путем обновити и креирати  многе, по ауторкином мишљењу, значајне и велике перспективе за даљи позитиван и напредан развој и самих сложених модерних и савремених људских заједница и друштава.

Dr Sofija Mojsić

Philosophical suppositions and consequences of Habermas’s theory of communicative action

This paper will expose the basic philosophical suppositions, but also the consequences of Habermas’s theory of communicative action. The basic theses of the author are that Habermas, working in the wake of essentially philosophy of especially young Hegel, attains the important positive results in defining the field, domain of the work of modern and contemporary philosophy which is particularly troubled in modern times because of the huge expansion of the modern sciences. He uses some of the most important insights of the modern especially social and humanistic sciences to explain how they can contribute not only to “survival” of the contemporary philosophy, but also to improve greatly its creative both work and method. Explaining how  the modern and contemporary philosophy can act as a sort of intermediary and interpreter between contemporary sciences and arts, on the on hand, and people, public, on the other, Habermas accomplishes another important result: he will critically keep, but also lift to higher level all the most important and today still essential and relevant achievements of modernity – what the author assesses as exceptionally both essential and useful – and in that way refurbishes and create many, according the author, important and great perspectives for the further positive and progressive development of the complex modern and contemporary human communities and societies, too.