Фукоова генеалогија као народна наука

Бранко Ромчевић

Фукоова генеалогија као народна наука

У овом излагању тематизује се епистемолошко-методолошка трансформација с којом археологија какву је Фуко етаблирао у низу ранијих списа – Историји лудила, Рођењу клинике и Речима и стварима – постаје не одбачена, како се повремено мислило, него допуњена генеалогијом. Сходно Фукоу с краја шезедесетих година, поента је била у томе да се искушају и утврде раскиди са широким временским јединицама, са тоталитетима културе, и тим путем се преокрене историја која је, по њему, у свом традиционалном облику покушавала да упамти споменике и претвори их у документе, док је данас (то јест ономад), мислио је, историја оно што документе испоставља као споменике, прерастајући и сама у археологију чији је циљ интринзични опис споменика. Међутим, археологија, сматра Фуко, није у стању да изнесе тај интринзични опис уколико јој се не придружи генеалогија као ничеовска делатна историја (Wirkliche Historie). Без ње, археологија запада у опасност да се и сама претвори у још један научни дискурс, дакле скуп докумената. Генеалогија је била замишљена као упаривање учењачких знања и локалних, дисквалификованих, подземних знања, те је она, каже Фуко, антинаука. Ради се о знањима људи а не научника, о знањима „психијатријског пацијената, болесника, болничара, лекара, али паралелног и маргиналног у односу на медицинско знање“, дакле знањима оних који су или ниско позиционирани у хијерархији научног погона или се налазе изван њеног опсега. По Фукоу, генеалогија је дословце устанак знања против централизујућих и институционалних учинака моћи канонске науке. Она – према његовом ставу који претендује да важи за сваку историју, па тако и за генеалогију у њеној историјској функцији – долази из народа и обраћа се народу.


Branko Romčević

Foucault’s genealogy as people’s science

This paper addresses the epistemological and methodological transformation by which the archeology which Foucault established in series of previous writings – The History of Madness, The Birth of Clinic and Words and Things – does not become rejected, as sometimes was thought, but is complemented with genealogy. According to Foucault from the end of 1960, the point was to test and ascertain the breaks with broad temporal units, with the totalities of culture and thus turn over history which, according to him, tried in its traditional form to remember monuments and turn them into documents, while nowadays (that is, once), he thought, history is something that turns documents into monuments evolving itself into archeology whose aim is intrinsic description of the monuments. However, the archeology, Foucault thinks, is not capable to carry out that intrinsic description unless the genealogy understood as Nietzschean active history (Wirkliche Historie) joins it. Without it, archeology is in danger to turn out itself in another scientific discourse, i.e. the collection of documents. Genealogy was conceived as matching scholarly knowledge with local, disqualified, underground knowledge and thus it becomes, Foucault says, anti-science. These are knowledge of people, not scholars, knowledge of “psychiatric patient, ill people, male nurses, doctors, but also parallel and marginal in comparison with the medical knowledge”, so knowledge of those who are either low positioned in the hierarchy of the scientific institutions or are out of their reach. According to Foucault, genealogy is literally uprising of knowledge against centralizing and institutional effects of power of canonic science. It – according to his attitude which claims to be valid for every history and thus also for genealogy in its historical function – comes from people and speaks to people.