ЗАСЕДАЊА МЕЂУНАРОДНЕ ФИЛОЗОФСКЕ ШКОЛЕ FELIX ROMULIANA И БЕОГРАДСКЕ ФИЛОЗОФСКЕ ШКОЛЕ SERBONА (2025)

Поштовани пријатељи у току је организација овогодишњег заседања Међународне филозофске школе Felix Romuliana. Тема конференције гласи Филозофија и напредак – критеријуми људског напретка наспрам прогресивизма. Конференција ће се традиционално одржати у Зајечару у периоду 5-7. септембар.

Као наставак и продубљивање разматрања из Зајечара организује се и друго заседање Београдске филозофске школе SERBONA на тему Филозофија и/или идеологија за 21. век. Термин заседања планиран је у периоду од 9-12. септебра у Београду.

Уводничар на оба заседања биће проф. др Винисио Бусаћи са Универзитета у Каљарију, а од гостију из иностранства учествоваће и Симон  Полиндер (Утрехт), Теодорос Скалидакис (Крит), Рафал Соборски (Лондон), Јохан Мишел (Париз).

Сви заинтересовани за учествовање (уживо или онлајн) на једној или обе конференције своје сажетке могу послати на мејл адресу: filcentar@gmail.com.

У наставку је приложено образложење обе теме:

МЕЂУНАРОДНА ФИЛОЗОФСКА ШКОЛА FELIX ROMULIANA

Филозофија и напредак – критеријуми људског напретка наспрам прогресивизма

Да ли је људско биће објекат прогреса људског света, прогреса који као да је нормативног карактера, и то тако да је норма представљена кроз евиденицју процеса који зовемо
прогрес. Па шта је онда прогрес? Норма самога себе? Експланаторни хоризонт историјског кретања човечанства? Да ли је прогрес дескриптивни појам за разумевање човечанства или
норативни појам у смислу прескрипције сврхе и усмеравања људског друштва? Ако је прогрес норма стања људског бивања, шта је легитимациони разлог одабирања такве норме?

Са друге стране, као што видимо човек је у процесу у ком губи својства људскости. Тај процес отпочео је пре свега као губитак слободе и то у име слободе. Јер прогрес се тиче
прихватања једног глобално-епохалног процеса развоја као нечега што је изван наше контроле, што се управо огледа у одсуству могућности избора. Прогрес је попут судбине
или усуда.

Стога се поставља питање да ли ћемо прихватити оно што се појављује кроз тај процес као оно ново у свету, да ли ћемо га прихватити као самим ти и добро, јер је ново и
„прогресивно“, или ћемо га прихватити услед немања могућности да га не прихватимо?

Али ствари се могу преокренути и поставити питање да ли је прогрес у свој саморазумљивости, привлачности и наизглед добра или вредности по себи, нешто заиста тако? Да ли је прогрес заиста усуд под чијом влашћу себе затиче човек или се ради о процесу људског, западно-европског порекла, који није независан од тога какав однос успоставимо према њему?

БЕОГРАДСКА ФИЛОЗОФСКА ШКОЛА SERBONA

Филозофија и/или идеологија за 21. век

Појава идеолошког дискурса обележила је модерну филозофију. Промишљање природе идеологије била је једна од главних тема филозофских напора 20. века. Међутим, чини се да однос између филозофије и идеологије није једнозначно осмишљен и јасан. Полазећи од дела Карла Маркса, преко аутора попут Алтисера и Левинаса и других, можемо пратити јасну тежњу за тоталним хипостазирањем идеологије сваком облику свести, односно дискурсу уопште.

Ова тенденција резултирала је изједначавањем идеологије са самом дискурзивношћу. У таквој ситуацији и сама филозофија, као облик дискурзивности, постала је само једна варијанта идеологије. Овако схваћена идеологија не може се ни избећи ни супротставити јој се са неке не-идеолошке тачке гледишта. Могући су само још расветљавање сопствене укотвљености у идеологији, и евентуална критика идеологије са неког другачијег или новог, али ипак идеолошког становишта.

Поставља се питање оправданости оваквог проширења појма идеологије. Такође, чини се у најмању руку анахроним проглашавање филозофије идеологијом, с обзиром на то да филозофија није само старији феномен, већ да представља управо услов могућности јављања идеологије уопште.

Међутим, прихватамо ли или не тотално хипостатизирање идеологије, питања њене природе, функције и легитимитета остају отворена. Да ли је идеологија само облик дискурса који има функцију критике неког (политичког, друштвеног, економског или теоријског) поретка и легитимисања револуционарног укидања и успостављања новог? Да ли је идеологија облик „погрешне” или „помрачене” свести, или она представља инструмент да се открију лажне и неоправдане идеје и саморазумевање неке друштвене, економске или политичке класе? Какав је однос идеологије и истине?

Такође, док су традиционалне идеологије (либерализам, марксизам, национал-социјализам, фашизам) биле суштински политички оријентисане, у међувремену су се појавили нови облици идеологија које за своју тематику узимају неке друге аспекте стварности, од животне средине и загађења, до сексуалности и исхране, итд., чиме се отворио пут уплива идеологије у наш свакодневни живот шире од политичког елемента. Ово значајно повећава хитност постављања питања о природи идеологије и њеном односу према филозофији, односно истини и друштвеној стварности.

Зато је тема овогодишњег заседања Београдске филозофске школе SERBONA управо покушај да се осветли однос филозофије и идеологије, као неопходног услова за стицање увида у природу идеологије као такве.

Драги пријатељи,

Целовито пдф издање првог броја Годишњака Међународне филозофске школе Felix Romuliana 2024, као и сваки ауторски рад појединачно, можете наћи на следећем линку.

Годишњак Међународне филозофске школе Феликс Ромулијана, Бр.1

НА ДАНАШЊИ ДАН

На данашњи дан 8. маја 1936. умро је један од највећих мислилаца 20. века Освалд Шпенглер (Oswald Arnold Gottfried Spengler). Овај немац био је један од последњих полимата у историји европске мисли. Поља његових интересовања и дубоких увида простирала су се од историје, филозофије и математике, преко природних наука и уметности. Остаће упамћен по свом капиталном двотомном делу Пропаст Запада (Der Untergangdes Abendlandes) објављиваном у периоду од 1918. до 1922. године. У овом делу скупила се читава Шпенглерова ерудиција. Наиме, ради се о књизи која представља једну филозофски промишљену историју човечанства из перспективе особене биолошке или органицистичке теорије културе и цивилизације. Шпенглер је у филозофском смислу био под највећим утицајем Гетеа и Ничеа. Сматрао је да се историје човечанства може посматрати као башта у којој ничу, расту,
развијају се, а потом вену и нестају биљке, односно културе и цивилизације. Онолико колико је животни век, распон и венуће предвидиво у случајевима биљака, толико је оно и у случају култура. Те је ова студија поверена указивању на блиску и сигурну пропаст Западне културе и цивилизације. Шпенглер је био врло радикалан мислилац, а време у ком се појавила његова књига било је плодно тле за њену рецепцију. Послератна Немачка у рушевинама вапила је за објашњењем њене трагичне ситуације. Шпенглерова књига је одго вор нудила, само што тај одговор није био само немачки, већ трансепохални. Иако десничар, односно баш због тога, Шпенглер није био склон, а ни миљеник национал-социјалистичких власти. По природи је био тих, повучен човек. Умро је од срчаног удара 1936. године у 55. години живота.

НА ДАНАШЊИ ДАН

На данашњи дан 7. маја 470. године пре Христа рођен је светац међу филозофима Сократ (Σωκράτης). Син вајара и плебејског порекла, Сократ је и сам у младости радио очев посао. Никада се није истицао својом спољашњошћу на пријатан начин, био је ниска раста, проћелав, велика и ниска чела, прћастог носа, буљавих очију, а под старе дане красио га је стомак. Ипак, Сократ је рано међу Атињанима стекао славу једним посебним даром, даром говорништва и то поседбне врсте. Сократ је умео да поставља питања каква пре њега нико није. Филозофији се потпуно предао на позив бога. Наиме, једнога дана његов пријатељ Хермодор посетио је пророчиште у Делфима како би од Питије сазнао ко је најмудрији међу Хеленима. Бог је преко пророчице одговорио: „Сократ“. Али бог не рече зашто и како. Сократ, као побожан човек, није се могао оглушити о прорчанство, али није могао ни зажмурети
пред сопственим незнањем којег је био свестан. Тако је кренуо у испитивање својих суграђана како би испитао божију поруку. И тако је идући и питајући политичаре, песнике и занатлије увидео да они иако вешти у сопственим пословима, услед тога умишљају да су стога мудри те да знају све. Тада му је бљеснуло пред очима у чему се састоји његова мудрост. Иако не знајући готово ишта, Сократ је знао да не зна, а то знање као истинито подарило му је скромност и спремност за трагање ка вишом мудрошћу. Тај пут испитивања истине кроз разговоре са својим суграђанима, испитивање чија је сврха била стицање врлине, побуђивање других на врлински живот и порађање знања у њима, Сократ је именовао филозофијом. Тако је од испитивања природе и космоса, Сократ у центар филозофије поставио људски свет. Каже се, да осим по ратним нуждама, зарад сопствене отаџбине, Сократ никада није напуштао Атину. У ратним страхотама, глади, жеђи, показао се храбар и постојан. Према сластима је био уздржљив и тако био живи пример атинским младићима из племенитих кућа
који су га стално пратили. Међу њима је било свакаквих, од божански лепог али демонски разузданог Алкибијада до најраскошнијег цвета грчког света Платона. Ипак, Сократу се нису сви једнако дивили и радовали. Под старе дане оптужен је био од две пропалице за безбожништво и кварење атинске младежи. На суђењу се држао поносно и храбро, пркосећи „људском ништавилу и плетењу безумне скупштине“, те је био осуђен на смрт. Одбивши помиловање и прилику да избегне казну, испио је у миру своју чашу кукуте и напустио овај свет уз речи „Закољите певца Асклепију“. То се збило 399. године пре Христа.

НА ДАНАШЊИ ДАН

На данашњи дан 26. априла 1711. године родио се Дејвид Хјум (David Hume) енглески филозоф, шкотског порекла, истакнути припадник просветитељског покрета, историчар, економиста, и библиотекар. Рођен је у Единбургу где се и школовао. Од младих дана показивао је самостални и пркосни дух. О томе сведочи анегдота да је 1735. године једном свом пријатељу у поверењу изјавио да не постоји ништа што се може научити од професора, а да се истовремено не може пронаћи у књигама. Друг је изгледа тајну одао, а Хјум није положио завршни испит. Због интензивног писања и читања које је задао себи, Хјум је почео да оболева, имао је мрље од скорбута по прстима, стално му је било хладно, а могуће је да доживео и слом живаца. У то доба то се звало „болест учених“. У филозофском смислу Хјум се обично сврстава у скептике, емпиристе и натуралисте. Емпириста је био јер је сматрао да нема тако нечег попут урођених идеја, већ да сво наше знање потиче из искуства, односно од онога што допире до наше свести преко чула. Натуралиста је био због свог јасно анти-метафизичког, анти-теистичког и генералног противљења против сваке врсте објашњења која постулирају неке ентитете који нису материјалне тела која се могу наћи у природи и чулима опазити. Скептик је био у погледу домета и извесности нашега сазнања. У том погледу чувена је Хјумова критика каузалитета, којом је настојао да уздрма нужност и
самоочигледност принципа урочности, аргументујући да се ради о навици наше свести да се ствари некако одвијају, али да немамо никаквог разлога за увереност да ће се увек тако одвијати. Овај аргумент постао је епохалан, јер је управо он подстакао Канта да се запита над својим филозофским уверењима. То преиспитивање трајало је читаву деценију, а резултат је била критичка фаза. Хјум ће остати запажен и по критикама аргумената за божије постојање, али и критици морала. Чувен је његов аргумент о суспензији дедукције оног
требаиз јесте.. Хјум за живота није славу стекао првенствено захваљујући филозофским делима, већ историјским, његовом књигом Историја Енглеске (The History of England). Умире 1776. године од рака стомака.

НА ДАНАШЊИ ДАН

На данашњи дан 21. априла 1109. године упокојио се један веома необичан средњовековни мислилац Анселмо Кантерберијски (Anselm of Canterbury). Рођен је 1033. или 1034. године у Аости и био је италијанског порекла. Као бенедиктански монах био постављен на место архибискупа Кантерберија у периоду од 1093. до 1109. године. Након смрти проглашен је за светитеља, а 1720. године Папа Клемент XI прогласио га је папском булом доктором цркве. Ипак у историји филозофије остаће упрамћен, не по својим теолошким, нити црквеним заслугама, већ пре свега по конструисању нове врсте аргумента у прилог божијег постојања, тзв. онтолошког аргумента. Анселмо је у два своја списа Монологиону (Monologion) и Прослогиону (Proslogion) понудио две верзије овог аргумента. Структурно гледано, у аргументу се полази о претпоставке појмљивости божијих својстава, односно појма Бога, појмљивости која је независна од нечијег приватног статуса као верника или неверника. Намера аргумента је да се из исцрпног поимања појма Бога на нужан начин закључи на божије постојање. За разлику о претходно постојећим облицима аргумената о божијем постојању, као што су космолошки и телеолошки, који доказују божије постојање увек посредно и на основу нечега у свету што се само сматра несумњивим, онтолошки аргумент тежи да буде директан, односно да нужност постојања Бога докаже из саме мисливости његовог појма. Историја рецепције овог аргумента је богата и веома плодно је утицала на историју филозофије, нарочито на развој промишљања о предикатима и природи предикације, затим појма егзистенције, те на дисциплине попут епистемологије, логике и онтологије. Најпознатији критичари овог типа аргументације јесу Гануило, такође монах и савременик Анселма, затим Гасенди, Хјум, Кант (који је и крстио овај доказ као „онтолошки“), те Бертранд Расел. Међу најгласовитије бранитеље и филозофе који су и сами пружили своје варијанте овог аргумента су Рене Декарт, Лајбниц, Хегел, математичар Гедел, Малколм и Алвин Плантинга.