Слободан Дивјак

ПРИКРИВЕНИ ЖИВОТНИ ЗНАЧАЈ ФИЛОЗОФИЈЕ

У овом тексту, аутор настоји да на специфичан начин укаже на битни  значај филозофије у људској историји и животу. Наиме, он своју тезу заснива на чињеници да су током досадашње светске историје постојале суштински различите цивилизације. Ове цивилизације разликују се међусобно не само по својим схватањима доброг живота, већ и по својим приступима филозофији. То сведочи о некој врсти везе између  различитих схватања начина живота и различитих форми филозофије. Примера ради, кад је реч о филозофији, најдубља разлика је на делу између поимања филозофије у западном и не-западном свету, али се то исто може рећи и за начине живота иманентне овим световима. Другим речима, по мишљењу аутора, различити типови филозофије партиципирају у процесу формирања различитих стилова живота који у себе укључују персоналне и колективне идеолошке, културне и религијске оријентације, тј. обичаје, навике и супстанцијалне вредности; наравно не на видљив, директан начин ни на кратак рок, већ на прикривени, посредан начин и на дужи временски рок.

И на самом крају, Слободан Дивјак разматра утицај филозофских и теоријских идеја на настанак нацистичког и комунистичког система и у том контексту назначава постојећу природу руског и кинеског режима.

Кључне речи: цивилизацијски плурализам, схватања доброг живота и облици филозофије, западна и не-западна филозофија, нацизам, комунизам, руски и кинески режим.

Slobodan Divjak

The hidden life relevance of philosophy

In this paper the author tries to show in a specific way the essential relevance of philosophy in human history and life. That is, he founds his thesis on the fact that there were essentially different civilizations in due course of previous world history. These civilizations differ one from another not only in their understanding of good life, but also in their approaches to philosophy. This testifies to a sort of connection between different understandings of the ways of life and different forms of philosophy. For example, when it comes to philosophy, there is the deepest difference between understandings of philosophy in the Western and non-Western countries, but the same thing applies also to inherent ways of life in these countries. In other words, according to the author, different types of philosophy take part in the process of making of the different life styles which comprise personal and collective ideological, cultural and religious orientations, that is, customs, habits and substantial values; of course, not in a visible, direct way neither in short term, but in the hidden, indirect way and in long term.

And finally, Slobodan Divjak discusses the influence of philosophical and theoretical ideas on the making of Nazi and communist systems and on that background he outlines the existing nature of the Russian and Chinese regimes.

Key words: pluralism of the civilizations, understandings of good life and forms of philosophy, Western and non-Western philosophy, Nazism, communism, Russian and Chinese regimes.

Проф. др Вихрен Бузов
Универзитет „Св.Ћирил и Методије“
Велико Трново, Бугарска 

Критичка рационална расправа као оруђе за усвајање комунитарних вредности

Комунитаризам тврди да се кроз колективне расправе могу ширити и прихватити вредности заједничког живота – солидарност, узајамна помоћ и правда. Ово је пут ка потпуној реорганизацији друштва. Можемо се запитати да ли је овај концепт, који су развили Мајкл Сандел (Michael Sandel) и други аутори, још увек реалан? Данас, западне земље губе један за другим главне предуслове за рационалну расправу – демократија и демократске институције, толеранција и многе важне друштвене праксе су инфициране моћи новца – политика и медији, правни систем, образовање, здравље, васпитање деце. Грађани морају да бране своја природна права на слободне расправе и да изграђују своје односе на комунитарним вредностима.

Кључне речи: критичка расправа, комунитаризам, вредности.

Prof. Vihren Bouzov, DSc,
St. Cyril and St. Methodius University of Veliko Tarnovo
Bulgaria

Critical Rational Discussion as a Tool for Adopting Communitarian Values

Communitarianism claims that through collective discussions the values of living together can be disseminated and accepted – solidarity, mutual assistance and justice. This is a path to a complete reorganization of society. One can ask is this concept, developed by Michael Sandel and other authors, still realistic? Today, Western countries are losing one by one the main prerequisites for a rational discussion – democracy and democratic institutions, tolerance, and many important social practices are infected by the power of money – politics and media, legal system, education, health, child rearing. Citizens must defend their natural rights to have free discussions and to build their relations on communitarian values.

Key words: critical discussion, communitarianism, values

Бранко Ромчевић

Фукоова генеалогија као народна наука

У овом излагању тематизује се епистемолошко-методолошка трансформација с којом археологија какву је Фуко етаблирао у низу ранијих списа – Историји лудила, Рођењу клинике и Речима и стварима – постаје не одбачена, како се повремено мислило, него допуњена генеалогијом. Сходно Фукоу с краја шезедесетих година, поента је била у томе да се искушају и утврде раскиди са широким временским јединицама, са тоталитетима културе, и тим путем се преокрене историја која је, по њему, у свом традиционалном облику покушавала да упамти споменике и претвори их у документе, док је данас (то јест ономад), мислио је, историја оно што документе испоставља као споменике, прерастајући и сама у археологију чији је циљ интринзични опис споменика. Међутим, археологија, сматра Фуко, није у стању да изнесе тај интринзични опис уколико јој се не придружи генеалогија као ничеовска делатна историја (Wirkliche Historie). Без ње, археологија запада у опасност да се и сама претвори у још један научни дискурс, дакле скуп докумената. Генеалогија је била замишљена као упаривање учењачких знања и локалних, дисквалификованих, подземних знања, те је она, каже Фуко, антинаука. Ради се о знањима људи а не научника, о знањима „психијатријског пацијената, болесника, болничара, лекара, али паралелног и маргиналног у односу на медицинско знање“, дакле знањима оних који су или ниско позиционирани у хијерархији научног погона или се налазе изван њеног опсега. По Фукоу, генеалогија је дословце устанак знања против централизујућих и институционалних учинака моћи канонске науке. Она – према његовом ставу који претендује да важи за сваку историју, па тако и за генеалогију у њеној историјској функцији – долази из народа и обраћа се народу.

Branko Romčević

Foucault’s genealogy as people’s science

This paper addresses the epistemological and methodological transformation by which the archeology which Foucault established in series of previous writings – The History of Madness, The Birth of Clinic and Words and Things – does not become rejected, as sometimes was thought, but is complemented with genealogy. According to Foucault from the end of 1960, the point was to test and ascertain the breaks with broad temporal units, with the totalities of culture and thus turn over history which, according to him, tried in its traditional form to remember monuments and turn them into documents, while nowadays (that is, once), he thought, history is something that turns documents into monuments evolving itself into archeology whose aim is intrinsic description of the monuments. However, the archeology, Foucault thinks, is not capable to carry out that intrinsic description unless the genealogy understood as Nietzschean active history (Wirkliche Historie) joins it. Without it, archeology is in danger to turn out itself in another scientific discourse, i.e. the collection of documents. Genealogy was conceived as matching scholarly knowledge with local, disqualified, underground knowledge and thus it becomes, Foucault says, anti-science. These are knowledge of people, not scholars, knowledge of “psychiatric patient, ill people, male nurses, doctors, but also parallel and marginal in comparison with the medical knowledge”, so knowledge of those who are either low positioned in the hierarchy of the scientific institutions or are out of their reach. According to Foucault, genealogy is literally uprising of knowledge against centralizing and institutional effects of power of canonic science. It – according to his attitude which claims to be valid for every history and thus also for genealogy in its historical function – comes from people and speaks to people.

Драган Проле

ВИДОВЊАК, ПРОРОК, АПОСТОЛ

Може ли савременост учити од историчара будућности?

Прилог ће најпре провести појмовну анализу са циљем утврђивања разлике између институције хеленског видовњаштва, старозаветних пророка и новозаветних апостола. На основу три различита приступа будућности развиће се три учења о темпоралности и сагледати пројекције друштвености које се на основу њих испостављају. Напослетку, биће речи о релацији између прорицања будућности и политичке манипулације на примерима древне Хеладе и Рима.

Dragan Prole

The seer, prophet, apostle

Can the contemporariness learn from the historian of the future?

This paper will at first proceed as a conceptual analyses in order to ascertain difference between the institutions of the ancient Greek seer, the prophets of the Old Testament and the apostles of the New Testament. Starting from the three different approaches to future, three doctrines of temporality will be developed and the projections of the sociality derived from them will be examined. Finally, the relations between prophesy of future and political manipulations in cases of ancient Greece and Rome will be discussed.

Александар Лукић

Човек и друг-ство

У овом излагању бавимо се истраживањем човекове природе у контексту Кантовог одређења недруштвене друштвености. Наиме човек као индивидуа представља оно што сама за реч означава јединствену и недељиву целину личности, лик или еидос за себе. Међутим, у исто време човек је биће којем је потребан друг(и), са којим ће градити друг(с)тво.

Оно што одређује човека може се сагледати само у јединству та два аспекта.

Кључне речи: Човек, друг, друштво, недруштвена друштвеност, личност

Aleksandar Lukić

Man and compan-ion

This paper explores human nature in the context of Kant’s determination of unsocial sociability. That is, man as an individual represents what the very word itself means – united and undividable totality of personality, person or eidos for itself. However, at the same time man is a being who needs companion(s) with whom he will form companionship.

The determination of man can be conceived only in the unity of these two aspects.

Key words: man, companion, society, unsocial sociability, personality

Трајче Стојанов
Универзитет „Гоце Делчев“
Штип, Македонија

Православно тумачење Нансијеве заједнице као заједништва

Ж. Л. Нанси (J. L. Nancy) je француски филозоф који је инсистирао на поновном промишљању заједнице као централног термина у разумевању савремене политике. Према њему, заједница је пројекат будућности пошто друштво више не може да задовољи потребе изгубљене модерне особе. Чак шта више, са-бивствовање претходи бивствовању, тако Нанси наставља да развија Хајдегерову идеју Mitsein.

У овом раду покушаћемо да ишчитамо Нансија у светлу православног разумевања „причешћа“ и тако ћемо да бацимо нешто интригантније светло на Нансијеву заједницу тумачећи је као „собрание“, „соборност“.

Кључне речи: постмодернизам, религија, заједница, причешће, православље.

Assistant professor Trajce Stojanov
University “Goce Delcev” – Stip, R. Macedonia

An Orthodox interpretation of J. L. Nancy`s community as togetherness

1. L. Nancy is a French philosopher who was insisting on rethinking the community, as a central term in understanding contemporary politics. According to him community is a project of the future, because society can no longer fulfill the needs of the lost modern person. Even more co-being precedes being, thus Nancy continues to develop Heidegger`s idea of Mitsein.

In this paper we will try to read Nancy in the light of orthodox understanding of “eucharistia” and thus to shed some intriguing light on Nancy`s community interpreting it as a “sobranie”, “sobornost”.

Key words: Postmodernism, religion, community, eucharistia, Orthodox Christianity.

Синиша Таталовић
Факултет политичких знаности Свеучилишта у Загребу
Ружица Јакешевић
Факултет политичких знаности Свеучилишта у Загребу

Теорије међународних односа и нови мултиполаризам

На почетку треће декаде 21. стољећа међународни односи су подложни све бржим и неочекиваним промјена, које утјечу на истраживање међународне политике из различитих теоријских перспектива. Од релативно мало битног питања унутар поља политичке филозофије, филозофија међународних односа постала је у задњих неколико десетљећа једно од најбрже растућих подручја истраживања, које је изњедрило неколико значајних теорија међународних односа. То је посебно дошло до изражаја у протекле двије године. У средишту интереса филозофије међународних односа, као главно питање се поставља како примијенити начела морала и праведности на уређење међународних односа. Ово питање посебно је важно данас, када се свијет налази на великој прекретници и пред великим изазовима и пријетњама. Данас су најважнији глобални процеси обиљежени великим опасностима, којима је прекинуто тридесетогодиње раздобље глобалне стабилности и напретка. Протеке двије године обиљежене су процесима који корјенито мијењају досадашње политичке, економске и сигурносне односе у свијету и значајно утјечу на промишљање, односно филозофију међународних односа. Ту се првенствено мисли на пандемију ЦОВИД-19, америчко настојање да очува глобално лидерство, јачање улоге Кине у свијету, репозиционирање Русије од Еуропе према Азији, те обнову утрке у наоружавању, посебно нуклеарним оружјем. Још увјек нисмо сигурни је ли завршила пандемија ЦОВИД-19, а суочени смо с огромним посљедицама које је проузрочила за свијет. Неизвјестан је и завршетак рата у Украјини као и могућност његовог ширења на друге државе. Посљедице које је овај рат већ изазвао за глобалну политику и економију, већ сада су несагледиве. Само ова два глобална проблема драстично су утјецала на промјене у свијету, те репозиционирање многих држава, посебно великих сила. Због тога, САД редефинирају своју вањску и унутарњу политику, покушавајући санирати посељедице повлачења из Афганистана, јачајући утјецај у Еуропи и Азији гдје се конфронитирају с Русијом и Кином, која наставља јачати економију и пројицирати меку моћ у глобалној заједници. Извјесно је да се налазимо пред раздобљем новог мултиполаризма као оквира за ријешавање нових, као и старих глобалних проблема. Досадашње сигурносне пријетње као што су тероризам, организирани криминал, хибридне пријетње, пролиферација оружја за масовно уништавање, кибернетичке пријетње и даље ће утјецати не само на сигурност појединих држава, него и на глобалну заједницу. Због свега наведеног, филозофија међународних односа у годинама које долазе бит ће још важнија.

Кључне ријечи: Филозофија међународних односа, међународна политика, мултиполаризам, сигурност

Siniša Tatalović
Fakultet političkih znanosti Sveučilišta u Zagrebu
Ružica Jakešević
Fakultet političkih znanosti Sveučilišta u Zagrebu

The theories of the international relations and new multipolarism

At the beginning of the third decade of 21 century the international relations are subject to changes which are growing faster and more unexpected and which influence the investigations of the international politics from different theoretical perspectives. From relatively unimportant issue in the field of political philosophy, the philosophy of the international relations has become in the several last decades one of the most growing research field which has yielded several important theories of the international relations. It has become prominent in the last two years. In the focus of interest of the philosophy of the international relations the main issue is how to apply the principles of morality and justice on putting in order the international relations. This issue is especially important nowadays when the world is on the great turning point and faces the great challenges and threats. Nowadays the most important global processes are marked with great dangers which have interrupted thirty years long period of global stability and progress. The last two years are marked with processes which radically change previous political, economic and safety relations in the world and significantly impact the reflections of, that is, philosophy of the international relations. The first of all we refer to COVID-19 pandemic, American efforts to keep its global leadership, strengthening of the international role of China, repositioning of Russia from Europe to Asia and arms race, especially of nuclear weapons. We are not yet sure if COVID-19 pandemic has ended and we already face its huge consequences for the whole world. The end of war in Ukraine is uncertain as well as the possibilities of its spreading on the other states. The effects this war has already produced for the global politics and economy are already incalculable. Only these two global problems have severely affected the changes in the world and repositioning of many states, especially great powers. Therefore USA is redefining its foreign and domestic politics trying to consolidate the consequences of its retreat from Afghanistan and it thus strengthens its influence in Europe and Asia, where it enters in confrontation with Russia and China which keeps strengthen its economy and projects its soft power in global community. It is certain that we face the period of new multipolarism as framework for solving new as well as the old global problems. Previous safety threats like terrorism, organized crime, hybrid threats, proliferation of weapons for mass destruction, cyber threats will continue affecting not only the safety of certain countries, but of the global community. Therefore the philosophy of the international relations is going to be more important in years to come.

Key words: philosophy of the international relations, international politics, multipolarism, safety.

Љубомир Кљакић

ГОДИНА 2050.

Аутор интерпретира могуће и подједнако вероватне исходе динамике и тока историјских догађаја до око године 2050. са ослонцем на Кондратевљеву теорију дугих таласа, концепт дуготрајне двогласне музике Фернана Бродела, радове Имануела Волерстина, као и радове других аутора (Исак Њутн, теорија светског система, клиодинамика и Петар Турчин…), који су сви сагласни да ће се око године 2050 (+ – 10) успоставити еквилибријум историјски новог светског система. Ток догађаја води у том правцу од почетка седамдесетих година 20. века када је, после 600 година, неповратно покренут процес историјске демисије затеченог светског (капиталистичког) система, односно процес тектонске бифуркационе кризе света и када је постало јасно да унутар координата тог изумирућег система више не постоји ни решење ни излаз за човечанство. Сходно томе, на сва три „спрата“ историје, вертикално и хоризонтално, већ пола столећа води се рат за свет после 2050. Хоће ли тај свет бити исти, још гори или бољи, у најдословнијем смислу речи зависи од онога што су сви актери на великој сцени светских послова већ предузели, што предузимају и што ће тек предузети. Исход ће постати јасан око године 2050.

Ljubomir Kljakić

Year 2050

 The author interprets the possible and equally probable outcomes of the dynamics and historical trends until about 2050, relying on Kondratieff’s long wave theory, Fernand Braudel’s conception of long two part music, Immanuel Wallerstein’s writings as well as on works of other authors (Isaac Newton, world system theory, cliodynamics and Peter Turchin …), who all agree that about 2050 (+- 10) the balance of the historically new world system will be established. The historical trends have been going in that direction from the beginning of 1970 when, after 600 years, irreversibly has started the process of historical demise of the existing world (capitalistic) system, that is, the process of tectonic splitting disturbance of the world, when it became clear that inside the framework of that dying system did not exist any longer either the solution or way out for the mankind. Therefore, there has been waging war for the world after 2050 for half a century on all three ‘levels’ of history, both vertically and horizontally. If that world will  be the same, still worse or better, in the most literal sense of the word depends on things which all the actors on the big stage of world affairs have done, are doing and what they will do in the years to come. The outcome will become clear about 2050.

Станко Благојевић

Неодговорност интелектуалаца и наставак историје

У тексту се разматра одговарајући категоријални модел за постављање питања савременог односа теорије, интелектуалаца, праксе и развоја људског друштва. Као повод и пресек у онтолошком и епистемолошком смислу узима се претња нуклеарним сукобом. Позадина разматрања је утицај искуства кризе из шездесетих година двадесетог века на данашњу ситуацију, пре свега у погледу улоге интелектуалаца. Посматра се могућност одржања апстрактног одређења интелектуалца, неке типичне фигуре (Чомски, Кисинџер, Жижек), као и хоризонт одговорности интелектуалца у савременим глобалним процесима. Главни поступак садржи се у испитивању идеолошких потеза и маневарских могућности у ономе што би се могло назвати „наставак историје“.

Кључне речи: сукоб елита, крај историје, одговорност интелектуалаца, нуклеарни рат

Stanko Blagojević

Irresponsibility of intellectuals and the continuation of history

In the text an adequate categorical model is analyzed for asking the question of contemporary relation of theory, intellectuals, praxis and development of human society. The threat of nuclear conflict is taken as an incentive and an overview or a cross-section in ontological and epistemological sense. The background of the reconsideration is the influence of the crisis in the sixties upon the actual situation, in the first place regarding the role of the intellectuals. The very possibility of sustainability of the abstract determination of the intellectual is questioned, as well as some typical figures (Chomsky, Kissinger, Žižek), and the horizon of responsibility of the intellectuals in conteporary global processes. The main method is the questioning of ideological moves and possibilities of maneuver in what could be called “the continuation of history“.

Key words: conflicts of the elites, the end of history, the responsibility of intelectuals, nuclear war