Дијалог

Семинари

У оквиру Центра за примењену филозофију и друштвена истраживања као важна филозофска делатност одређена је организација и спровођење семинара на релевентне и актуелне филозофске тематизације проблема затечених у делу људске стварности назване светом живота (Lebenswelt). Семинари се спроводе у сарадњи и дијалошком разматрању задате теме између пријатеља сарадника Центра и студената филозофије. Семинарска окупљања се снимају, а извештаји са истих објављују на овом сајту, заједно са сажецима приказа које су на семинарима излагали учесници.


 

Семинар – Филозофија личности

О односу духа и науке

Семинару су присуствовали проф. др Миленко Бодин, проф. др Душко Прелевић, студенти Немања Катић, Вељко Кошевић и Душан Смиљанић. На семинару смо за упориште у разматрању односа науке и духа кренули од Хегелове филозофије апсолутног духа. Током расправљања дохватили смо се и Хајдегерове концепције историје филозофије и Запада као пропасти бивствовања, да бисмо потом извршили анализу генезе и развоја тзв. постмодерне, прецинзније постструктурализма. Овде можете послушати део излагања.

 


Филозофија диксурса

Прво заседање

Семинар Филозофија дискурса за своју сврху узела је анализу и изношење на видело важности коју има филозофија дискурса за филозофију уопште. На путу ка првој начелној одредби дискурса, прво заседање је кренуло од приказа књиге проф. Милена Бодина Филозофски дискурс либерализма. Тема те књиге је филозофска анализа феномена либерализма, а како се резултат те књиге састоји у открићу особеног филозофског дискурса као централне тачке феномена либерализме у правцу које се сажимају, а из које се даље производе и шире све партикуларне манифестације либерализма, разлог за одабирање ње као почетног места семинара сада постаје јасан. Излагање приказа ове књиге саопштио је студент мастер студија филозофије Душан Смиљанић, након чега је покренута плодна расправа. Учесници семинара били су проф. др Миленко Бодин, доктор филозофских наука Софија Мојсић и студенти Душан Станојевић (Филозофски факултет), Вељко Кошевић (дипломирани филозоф и студент Православног богословског факултета у Београду) и Јанко Радовић (студент мастер студија Православног богословског факултета у Београду и дипломирани правник). У прилогу Вам постављамо нацрт излагања колеге Смиљанића, као и аудио снимак читаве расправе.

Сажетак излагања Душана Смиљанића

Филозофски дискурс либерализма

Проблем либерализма:

Шта је либерализам?

«Питање о остварењу либерализма суочава нас са симптомом генералне идентификације његове природе. Не постоји програм или доктрина који кажу шта треба да се испуни од циљева да би се констатовало да је либерализам успео да се оствари као идеја.»

Либерализам као целина крије се иза мноштвености партикуларних манифестација (политички либерализам, економски, морални, итд)

Он је компрехенсивни феномен

Кључ за његово раскривање јесте улазак и оцртавање појмовне мреже филозофског фискурса либерализма

По Хегелу либерализам – његови основни мотиви леже у главним одредиштима духа времена пре и после револуције 1789.

Идеологија либерализма каснија од Хегела

Доктринарни ставови либерализма:

  • Примат индивидуалних над колективним правима
  • Држава некомпатибилна са либералистичким устројством друштва

Хегел управо анализира либерализам као одредницу духа времена

Принцип либерализма као повесног феномена лежи у начелу ослобођења (еманципације), односно негативне слободе. Ова идеја јесте једна протоидеолошка матрица

Протестансти елементи и клице развоја лоебрализма леже у:

  • Предестинација као практични принцип
  • Индивидуална воља у слободи (или ослобођена традиције и предања) непосредног тумачења Светог писма и Божије воље

Водећи се принципом слободе као еманципације, либерализам „чисти терен“, односно негира све трад. појмове, институције, идеје, он нас „ослобађајући“ од њих, пушта у чистину тог НЕ-старог, односно новог, и тако ширећи ову „ослобађајућу чистку“ на све (тотално) под легитимацијом универзалне претензије либералних вредности, заправо ради на конструкцији нове деструкцијом старе стварности. Тако се као извирући из 1. открива други принцип либерализма: конструкција нове стварности.

Та нова стварност треба бити униформно структурисана једним „универзалним поретком слободе“

Оправдати ову деструкцију и конструкцију добила је задатак филозофија. У напору такве легитимације настаје филозофски дискурс либерализма – предмет нашег данашњег излагања.

Овај дискурс представља уређену појмовну мрежу у којој они имају одређено (али не и коначно одређено) значење, али и још битније фунцкију. Ти основни појмови су:

  • Слобода
  • Природа
  • Право
  • Моћ
  • Ново-старо
  • Револуција
  • Прогрес

Ови основни појмови филозофског дискурса либерализма у 19. веку уобличавају се у матричну иделогију модерног, западно-европског доба, или такозване западне цивилизације у знаку либерализма.

Слобода

„Принцип негативне слободе уколико би се схватио изоловано или апсолутизовао, води с логичке стране у тзв. лошу бесконачност схватања шта је у ствари идеја слободе, а у практичном до револуционарног (само)укидања слободе. Са тог становишта Хегел је критиковао, а поводом страшних злочина и жигосао револуцију.

Негативни принцип слободе није сам себи сврха и зато се посредством револуције тек шире услови и сазнања и реализације друштвених и политичких институција све до универзалног поретка заснованог на принципу слободе.“

Објашњење: ако слободу схватимо као негативни принцип схватићемо да слобода као ослобађање претпоставља неко х од кога се треба ослободити зарад достизања слободе. Ослободивши се тог х ми ступамо у ново, ослобођено стање y. Међутим, то ново стање има одређени садржај, одређене „обавезе“ чијим важењем се то y одржава баш тим и таквим. Ако бити слободан значи „ослобађати се“ следи да се слобода може остварити само новим ослобађањем од тог y. Овај пут креће ad infinitum односно Хегеловим речником води у „лошу бесконачност“. У практичном смислу он води до „револуционарног самоукидања слободе“, јер ако револуција ступа у име слободе као ослобођења од пре-револуционарног стања, онда вођени идејом слободе као еманципације, зарад њеног одржања мора уследити револуционарно одбацивање саме револуције, дакле укидање стања ослобођености у име слободе саме. Зато Хегел увиђа важност уплитања позитивног смисла слободе зарад питања како и где зауставити револуцију. То се питање окончања револуције наметнуло мислиоцима 19. века.

Хегел позитивну слободу, тачније свеобухватан појам слободе тражи у принципу грађанског друштва, али би нас та истраживања одвела предалеко. Зато ћемо сада прећи на разматрање следећег важног појма унутар мреже филозофског дискурса модерне, а то је појам природе.

Природа

Појам природе јавља се у многим идејним конструкцијама либерализма као што су:

  • Природна наука (филозофија природе, која је битно дургачија од трад. Аристотелове)
  • Природно право
  • Приодни закони или закони природе
  • Природно стање

„Да природа има повесну функцију у дискурсу политичке економије и да се њоме манифестује улога моћи у самоутемељењу и разграничењу либералистичког схватања грађанског друштва јасно је из коментара Јоакима Ритера претходног Хегеловог мишљења. “Појам природе у политичкој економији има, у истом смислу као све природне теорије права или државе у 17. и 18-ом. веку методичку намеру да је осигура од усвајања појмова и принципа који спадају у повесно претходне поретке и њихову теолошку теорију, како би онда модерно друштво могло да важи као непосредна појава, једне наспрам свих повесних појава, константне повесно независне природе човека”.

Појам природе рабљен је у свим сферама либ. дискурса у фунцкији фундирања одоздо на горе, обратно од средњовековног фундирања одозго на доле. Природа овде значи оно не- или пред-друштвено, пред-историјско, оно «наводно» изворно, самоутемељујуће и тиме утемељујуће за оно изведено, усторијско, друштвено, вештачко, попут државе, институција, културе, религије.

Природно се овде схвата као апослутно слободно (тако код Хобса), али и неискварено, непатворено, добро по себи (код Русоа). Оно је фундамент за конструкцију како на теоријско-легитимационој, дакле филозофској равни, а оно је подлога за конструкцију у реал-практичкој, дакле друштвеној, економској и политичкој равни.

Међутим, овде се види да је ова употреба појма природе само инструментална, јер се управо у либерализму, одустаје постепено од супстанцијализма сваке врсте, те се ни човекова суштина не схвата као унапред одређена и статична, већ управо као самопроизводећа. Човек се схвата као биће које у слободи која му је инхерентна, самоконституише. Тај процес самоконституције човека, људског света схваћен је као историја. Дакле, позивање на природу у оквиру лиебралистичког дискурса служи зарад:

– разграничавања од претходног поретка и теорије

– легитимације самог либералистичког дискурса, он се оправдава том неповесном, несумњивом, изворном природношћу човекова природе

Али у томе он није конзистентан, јер му је са друге стране потребна начелна отвореност појма човекове природе зарад легитимације пропагирања прогреса, напретка у вечном произвођењу новог, зарад новог самог. Дакле имамо паралелно идеју човекове суптине као самопроизвођења и са друге идеју о природи, која је слободна (негативна слобода) и са друге обогаена правима, природним правима човека, правима која му прирпадају по природи.

Право

 У суштинској вези са појмовима слободе и природе, лежи појам права.

Право, у смислу право на нешто, представља на онтолшкој равни конституент човекове суштине као онога што човек да би био човек тек има да, али безусловно има да се испуни, присвоји или бива ослобођен од тога то по цену да уколико до тога не дође, престаје бивати човеком. Природна права човека, права која му припадају по самој његовој природи, дакле самим фактом егзистенције, јесу право на слободу за- и од- па сад чега све не, у зависности од теоретичара.

Само право представља форму слободе за или од нечег. Имати право казује независно од било чега заслуживати нешто. Право је самолегитимишућа категорија и легитимушића категорија. Негативну, јер право је слободно од потребе било каквог спољашњег оправдања, а позитивну јер оно служи као позитивна легитимациона тачка за присвајање нечега. Човек по праву, дакле по себи, има право живот, приватну својину, образовање, итд… као и слободу избора у погледу вере, покоравања ауторитетима, и слично…

Моћ

У правцу остварења и достизања слободе на коју човек по себи има право и обратно из инхерентне слободе из које следе права (овде видимо круг или таутологизацију појма слободе у фил. дискурсу либерализма), јавља се питање начина остварења. Тај се начин у политичкој равни показује у форми силе, односно моћи. Употреба силе оправдана је управо правима зарад слободе, а употреба исте могућа је услед присуства ње саме у форми моћи. Још не остварена, не испољена сила јесте моћ, а моћ се у метафизици либерализма показује као фундаментална црта бивствовања бивствујућег, одакле се прелива на остале регије попут политике, економије (економска моћ), друштва, природе (појам силе у физици). Метафизика либерализма као конституишућа одоздо на горе, јесте метафизика овостраности, «природности», односно метафизика моћи јесте владајућа метафизика либерализма. Ниче, Шопенхауер, Шелинг, на известан начин и Хегел, вољу као силу која хоће и може, тако да може јер хоће оно што хоће, дакле себе, примери су оваквих система, на шта је изванредно указивао Хајдегер.

У равни политике, која је у либерализму схваћена као вештина владања, сила постаје основни појам. Држава постаје схваћена као суверени извор и легитимни поседник силе. Политичка борба као борба сила за доминацији, дакле за моћ. Власт постаје сила, односно моћ владања. Тако се политика измешта из везе са етиком, одлази с ону страну добра и зла.

Насилно остварење либералних идеја (слободе и права) врши се деструкцијом старе и конструкцијом нове стварности. Тај процес назива се револуција! Тиме долазимо до последња три важна појма филозофског дискурса либерализма: појмовне дистинкције старо-ново, појма револуције и прогреса.

Старо-ново, револуција и прогрес

Појам „старог света“, „старог режима“ такође представља либералну конструкцију насталу применом принципа негативне слободе. Наиме тек ослобађењем од оног постојећег, његовим укинућем, деструкцијом, оно садашње прелази у оно прошло, старо. То смакнуће старог револуционарним превратом правда се у име слободе, људских права која припадају природи у крајњој линији нужношћу прогреса историје (схваћене као прогресивног тога самопроизводње човека) која треба да доведе оно ново, као оно слободно-од-старог. Тако појмови старо и ново задобијају иделошки обојене вредносне карактере доброг и лошег. Старо као старо постаје оно зло, не-слободно, ропско, назадно, бедно, лажно, исконструисано, а ново као ново постаје добро по себи, циљ по себи светске историје.

Тај револуционарни преокрет задобија у пракси тоталитарне размере, аналогно универзалним претензијама дискурса либерализма на теоресткој равни. Такође на теоресткој филозофија постаје мишљење револуције, најбоље оличена оном коперниканском револуцијом у мишљењу (Кант).

Тоталитарне претензије револуционарног преокрета у име слободе, свој конкретан политички облик задобијају у програмима забадних либералних демократија оличених у циљу успостављања новог светског поретка као универзалног поретка слободе. Његовим успостављањем има се укинути и сама историја, што јасно следи из претпоставке да је телос историје такво стање (Фукујама).

Изневши на видело у обрисима појмовну мрежу филозофског дискурса либерализма погледајмо још једном структуру феномена либерализма.

„За ралику од доктринарних супарника идеологије либерализма које карактерише структура реализације од “врха ка доле” од идеја, предвиђених циљева, до резултата на терену, либерализам доминантно одликује структура од “доле ка горе”.

Метафизика овостраности, метафизика моћи

            Од већ присутних тенденција,”чињеница”, обавља се вредновање и екстраполација до идеја и идеолошких ставова који у погледу реализације имају карактеристично негативно одређење – неугрожавања “достигнутих” елемената реализујућих трендова на основама идеја које прате динамичку екстраполацију тих елемената. Дакле, либерализам је већ у стварности, на начин праћења “природног” одвијања процеса који могу са либералног становишта да се критикују у погледу недовољног коришћења екстраполирајућих могућности или пак, повремених ексцеса – заустављања општег кретања.

Захваљујући тој сраслости са кретањем у стварности ма колико се представљао “природним”, либерализам се повесно утемељује у сопственој артикулацији и то кроз такве елементе екстраполације као што су појмови цивилизације, историје, међународног поредка заснованог на људским правима.

Ови и други елементи екстраполације носе у свом значењу универзални карактер или захтев за универзалним значењем и применом. Појам цивилизације, схваћен у јединачном смислу речи, у идејном смислу подразумева универзалну цивилизацију. Она пак, у захтеву за сопственим смислом тј. остварењем подразумева универзално схваћену историју која се у усмеравању кретања догађаја, повесно испоставља као обједињена историја – светска историја. Обе подразумевају универзално – општељудско уређење које се логички испоставља (у јединству општости појма човека) као универзално друштво.

Универзално друштво, у супституцији државе (односно њене супстанцијалне улоге гаранта цивилизованог живота према законима које доносе суверени држављани) захтева универзални поредак према универзалним законима (не више државе као посебне творевине) који проистичу из логике настанка универзалног друштва и сходно томе њеним вредностима.

У основи те логике открили смо прикривену онтолошку структуру слободе као празнине и с друге стране моћи која упражњавањем перманентно попуњава ту празнину, истовремено је ширећи. Средиште тог процеса, који се представља као прогрес, јесте појам човека који се самоостварује тј. на делу је “самопроизводња природе”. У свом темпоралном аспекту та логика се испоставља као закономерно кретање у међупростору прошлог као празнине (билог, ирелевантног) које се смислом тек испуњава из оног будућег које, такође празно, бива испуњавано актелним осведочењем моћи и перцепцијом укупне динамике као прогреса ад инфинитум.

Такво устројтво догађања и осмишљавања омогућава релативизацију и прошлости и будућности отварајући врата “стандардизацији” садашњости као новог природног стања. Темпорална артикулација идентитета било појединачног човека било људске заједнице, редукује се у раван садашњости, а тиме и стварности каква јесте и каква мора бити.»

Исходи либерализма

Две гране либерализма Запада, англосаксонско-индивидуалистички и континентално-социјални стапају се у тези Фукујаме о универзалном карактеру либералне-демократије, односно њеном апсолутном карактеру реализације као тачци према којој се народи деле на пост-историјске и оне (још) историјске. Тако произилази да Запад није посебан цивилизацијски оквир где се слобода исказује на један начин, као осмишљена у неким оквирима разумевања њеног смисла. Напротив, Запад и позападњачење света, односно елиминисање различитости у цивилизацијском артикулисању слободе јесу услов да би се слобода уопште разумела и остварила.

Тиме је “слободом” суспендована слобода различитог промишљања слободе саме. Универзална историја је нашла своје место и у теорији модернизације, која у процесима глобализације види основу светске реализације модерног друштва[1] .

Насупрот широко прихваћеном мишљењу, које потиче из доминирајућих идеолошких основа либерализма које смо раније анализирали, да епоха модерне и процес модернизације омогућује појаву стандарда који представљају цивилизацијске вредности уопште, и које омогућавају појаву вредности либерализма као припадних Модерни, ми овде утврђујемо да заправо повесни карактер самог либерализма омогућава појаву Модерне, а не обрнуто. Повесни либерализам, а затим и Модерна на онтолошком плану успостављају празнину на местима осмишљавања стварности и вредности лишавајући их супстанцијалног садржаја.

Појмови Бога, доброг, али и слободе губе границе смисла и добијају “отворену структуру”.

Кретање означено историјским процесом задобија генерални смисао као напредовање захваљујући “упражњавању” празнине и увек накнадним попуњавањем долазећих вредности, оно дистрибуира свој накнадни смисао ранијим формама – “љуштурама” преосталим од испражњених појмова.

Легитимација новог (као новог) у либерализму на којој настаје западно модерно доба и нов идентитет епохе тј. Модерна, на онтолошком плану указује на усмереност ка будућем као оном стварном. Раскид са прошлошћу и традицијом међутим, нема карактер једнократног догађаја, он се није догодио само 1789. године. Легитимација из будућности је одлика повесности либерализма, она се перманентно односи на све елементе који ће бити прошли.»

[1] Једна од најпознатијих теорија сведочи о томе као о еволуцији друштвено-економских система који воде универзалном систему.

Видети: Парсонс, Теорија модернизације.

 

 


Филозофија и интелигенција

Изазови вештачке интелигенције

Прво заседање

Семинар под називом Филозофија и интелигенција (Изазови вештачке интелигенције) тематизовао је с једне стране однос филозофије и феномена интелигенције (шта је интелигенција, како филозофи гледају на интелигенцију и каква је улога интелигенције у филозофији) и са друге шта представља вештачка интелигенција. Израз “вештачка” подразумева као своју супротност “природну” интелигенцију. Утолико се поставља питање природе интелигенције и у чему се састоји разлика са вештачком. Такође, у данашње време много се говори о утицају вештачке интелигенције на савремени свет, а још више о будућности, о томе које су могућности и домети преобликовања света посредством вештачке интелигенције. Какве бољитке и какве опасности са собом доноси вештачка интелигенција. О свему овоме расправљали су проф. др Миленко Бодин, који је отворио семинар уводном речју. Затим проф. др Душко Прелевић, доктор филозофских наука Софија Мојсић, а од студената ту су били Марија Маројевић (дипломирани филозоф), Вељко Кошевић (дипломирани филозоф и студент Православног богословског факултета у Београду),  Душан Станојевић (Филозофски факултет) и Душан Смиљанић (студент мастер студија филозофије и Факултета Безбедности). У прилогу Вам достављамо аудио снимак читаве расправе.