Конференција 2021
Бранко Ромчевић
Трансхуманизам, антропотехнике и биополитика
У овом излагању полази се од неколико теза Петера Слотердајка, изнетих у тексту “Правила за људски врт” (1999). Најпре од оне по којој је Хајдегерово “Писмо о хуманизму” (1946), раскидајући с традицијама склоним томе да човека концептуализују као animalitas, те разабирајући између човека и животиње онтолошку а не градуелну разлику, отворило трансхуманистички и постхуманистички мисаони простор двадесетог века. У том се простору, сходно Слотердајку, ослобађа могућност преиспитивања употребе механизама припитомљавања и васпитања, карактеристичних за класични хуманизам. Тако ће се, верује он, раскрчити хоризонт на коме оно људско може да се разуме мимо, еволуцијом нововековног и модерног хуманизома у човеку погрешно препознате, безазлености (некакве, како се неретко сматра, доброте и/или наивности). Тиме би по Слотердајку оно људско могло да се, коначно, доведе у однос према савременим техникама радикалног трансформисања, укључујући, пре свих, оне које се тичу могућности генетске реформе.
Слотердајк, међутим, није поборник генетског инжењеринга, већ заговорник тезе по којој затварање очију пред једном таквом, фактички већ освојеном могућношћу, представља пут у сигурну катастрофу чија би једина кредибилна алтернатива била формирање извесног кодекса савремене антропотехнике. Оно што, пак, Слотердајк губи из вида, то је да су по анализама Мишела Фукоа, модерна друштва, још од деветнаестог века, старо право суверенитета да неко буде убијен или пуштен да живи, допунила једним новим правом: да се додели живот и да се пусти да умре. За разлику од класицистичке дисциплинске моћи, која се обраћала индивидуалном човеку-телу, овај типично модерни однос има, по Фукоу, у виду човека као живо биће, и то не више као индивидуу, већ као врсту. Тако својеврсна, како је Фуко назива, анатомо-политика људског тела, трасира пут за биополитику људске врсте. Услед тога, генетска реформа о којој Слотердајк говори не би била прекретница него (само) још један корак даље у биополитичкој одисеји, започетој двестотињак година раније. Дакле, кључно критичко питање овог излагања тицаће се односâ слотердајковских антропотехника и фукоовске биополитике, то јест напетости, преклапања и одступања којима су они обележени.
Vojislav Božičković
COGNITIVE SIGNIFICANCE AND BEHAVIOUR
In this paper, I argue that, in spite of their seeming divergence, interpersonal utterances of ‘I’ and ‘you’ may have the same cognitive significance much as intrapersonal utterances of ‘today’ and ‘yesterday’. In so doing, I show that relevant rival views, both those that treat the two cases alike and those that treat them differently, lack convincing motivation. The way in which I individuate the bearers of cognitive significance also makes no room for explaining the subject’s behaviour in terms of the linguistic meanings of the indexicals that the subject deploys.
Сибин Братина
Филозофски факултет Универзитета у Приштини
са привременим седиштем у Косовској Митровици
sibin.bratina@gmail.com
Извори и криза савременог бинарног схватања истине
Кључне речи: истина, технологија, протезе, постмодерна, логика, интелигенција.
Апстракт: Стандардна филозофска концепција истине као адекватности се у савремено време најчешће своди на бинарни систем истина/лаж, који истину посматра као валуацију судова са вредностима 1 или 0. Како се логика која је изнедрила овакву концепцију показала као врло плодоносна у технолошком смислу, то је постала све присутнија идеја о томе како се човекова интелигенција може приказати по стандардном компутационистичком моделу. Не нужно наслањајући се на овај модел, трансхуманизам се представља као покрет по ком се својства човекове интелигенције могу побољшати технолошким средствима. Постмодернистичка идеја протезе се показује као јако блиска идеји трансхуманизма, а протетика као наука се показује као једна од врхунских технолошких дисциплина.
У овом раду нећемо тврдити како извесна побољшања човека нису могућа нити да је теорија истине као адекватности бесмислена. Напротив, пружићемо аргумент у корист тога како се не могу све могућности човековог интелекта свести на бинарно размишљање засновано на кодираности информација. Циљ овог рада, осим показивања немогућности редукције система мишљења на систем реченица с вредностима 1 и 0, ће бити и да покаже кризу у којој се налазе савремени покашаји решавања овог проблема, почевши од традиционалне концепције истине као адекватности, схваћене по савременом моделу.
Софија Мојсић
Прилог једној могућој критици трансхуманизма
Ауторка у овом раду критички преиспитује модеран однос према знању који је сачињен првенствено од непресушне воље за моћ, славољубља и самољубља и необуздане амбиције. Анализирајући видовит, пророчки и врло индикативан и крајње актуелан роман Франкенштајн Мери Шели, она показује огромне и погубне последице жеље и воље за знањем по сваку цену која није оплемењена љубављу, милосрђем и одговорношћу. Ауторка у овом тексту показује неке битне деструктивне и аутодеструктивне аспекте и последице трансхуманизма схваћеног као необуздани тријумф чистог разума, само интелектуалне стране човека који презире или потцењује све емоционално, спонтано, срећно, једноставно, природно. Ауторка ипак указује и на неке и данас узорне и актуелне и релевантне димензије модерне филозофије зачете у 17. веку која, с једне стране, јесте створила модеран идеал механицизма, али је, с друге стране, понудила и корективне аспекте те и такве културе сачињене од љубави, истинољубивости, милосрђа, сарадње са другим људима, одговорности, (само)критичке рефлексије, морала.
Кључне речи: Трансхуманизам, знање, одговорност, љубав, механицизам, морал
Мирослав Дринић
Од растјеловљења до гностичког поништења
Поменуто сустезање тијела је технолошки неутрализовано и због тога што смо у великој мјери технолошки поглед учинили дијелом себе, тако да је перспектива неутрализовано организационо мјесто чулне спознаје. За оне који путују киберпростором тијело као чулни апарат сада представља само сувишни терет од којег се не можемо растати. Сви сусрети с алтернативном стварношћу пружају привид контроле над реалношћу, родом и суштински смртним тијелом. Нове технологије и медијска инаугурација виртуелне стварности као визије бестјелесног космоса, су имплицитне у репродукцији класичне културне нарације, чију суштину чини заговарање могућности надилажења физичког тијела и његовог техничког неутрализовања. Доминантни теоријски приступи виртуелној стварности нуде нам тијела по жељи, док се врло мало или ништа не говори о тијелима која већ имамо.
Pepa Bouzova, PhD
Human Rights as a Memory of the Past
Humanitarian interventions in the Western Balkans, the Middle East and North Africa have destroyed international law and replaced it with voluntarism and the right of the strong. The unity of developed countries in imposing pandemic restrictions under the dictation of the great corporations has made a belief in human rights and the freedom in a memory of the past. People died for this faith, and the West won the Cold War through it.
Prof. Vihren Bouzov
Vice Rector of “St. Cyril and St. Methodius” University of Veliko Tarnovo,
Chairman of the Department of Philosophical Sciences
Digital Authoritarianism as Antihumanism
The restrictions of the pandemic and the role of digital (high-tech) corporations and the media in subjugating people around the world have revealed intentions to save neoliberal capitalism by eliminating democracy and human freedom. This project of world globalism is a complete negation of the humanism of the Renaissance. Whether there is a chance of success will depend on the resistance of citizens and states that have retained their sovereignty.
Transhumanism in Graphic Literature:
Warren Ellis and Derrick Robertson’s Transmetropolitan and the birth of transhumanist politics
Boshko Karadjov, Ph.D.
(ENG)
ABSTRACT
In this scientific paper we will present and analayse the most significant transhumanist and cyberpunk achievement in graphic literature and pop culture – Transmetropolitan by British novelist and writer Warren Ellis and American illustrator and comic book artist Derrick Robertson. This graphic novel, which was published in series from 1997 to 2002, is genre-wise part of the so-called political science fiction. Transmetropolitan is not only a kind of disturbing prophecy of today’s morally corrupt socio-economic relations and alienated socio-cultural life, but it also opens up many perspectives for philosophical thinking about transhumanist politics and post-ideologies which can arise from the eventual practical possibility for bio-cognitive improvement of man through the capacities of science and technology. Precisely because of these instructive perspectives from this graphic novel, especially thoughts about trans-politics and trans-polis, in the second part of this paper we will focus on the analysis and evaluation of possible transhumanist politics and ideologies on the basis of emerging technologies such as: anarcho-transhumanism, green technogaianism, libertarian transhumanism, democratic transhumanism, techno-progressivism and its left-futuristic ideology such as: nano-socialism, bio-punk, cyber-feminism etc. In the final part we will try to recognize the eventual socio-economic and cultural effects on the possibility of sophisticated and technological improvement of human bio-cognitive capacities and to answer the question of their compatibility with transhumanist politics and post-social ideologies.
Keywords: transhumanism, transmetropolitan, transhumanist politics, post-social ideologies, post-man, post-polis, anarcho-transhumanism, green technogaianism, libertarian transhumanism, democratic transhumanism, techno-progressives, nano-socialism, bio-punk, cyber-feminism etc.
Boshko KARADJOV. PhD, Professor of Philosophy and Independent Researcher in the Field of Graphic Literature and Intermedia Art. R. Macedonia
Трансхуманизмот во графичката литература:
Трансметрополитен на Ворен Елис и Дерик Робертсон и раѓањето на трансхуманистичките политики
д-р Бошко Караџов
(МКД)
АПСТРАКТ
Во овој научен реферат ќе го презентираме и веднуваме најзначајното трансхуманистичко и киберпанк остварување во графичката литература и поп-култура – Трансметрополитен (анг. Transmetropolitan) на британскиот новелист и книжевник Ворен Елис (Warren Ellis) и американскиот илустратор и стрип-уметник Дерик Робертсон (Darick Robertson). Оваа графичка новела, која сериски излегуваше во печат од 1997 до 2002 година, жанровски е дел од т.н. политичка научна фантастика (анг. political science fiction). Таа не само што претставува еден вид вознемирувачко пророштво на нашите денешни морално корумпирани општествено-економските релации и оттуѓен општествено-културен живот, туку отвора и многу перспективи и насоки на размислување во правец на прашањето: какви трансхуманистички политики и пост-идеологии можат да произлезат од евентуалната практична можност за био-когнитивно подобрување на човекот преку капацитетите на науката и технологијата. Токму поради овие инструктивни перспективи од графичкиот роман за изгледот на трансполисот и трансполитиките, во вториот дел од овој реферат ќе се задржиме на анализата и вреднувањето на можните трансхуманистички политики и идеологии кои се раѓаат на темелот на новопојавните технологиии (анг. еmerging technologies) како што се: анархо-трансхуманизмот, зелениот техно-гајанизам, либертаријнскиот трансхуманизам, демократскиот трансхуманизам, техно-прогресивизам и неговите лево-футуристички идејни и идеолошки правци како што се: нано-социјализмот, био-панкот, кибер-феминизмот и сл. Во завршниот дел ќе се обидеме да ги препознаеме евентуалните социо-економски и културолошки ефекти од можноста за софистицирано и технолошко подобрување на човековите био-когнитивни капацитети и да одговориме на прашањето за нивната сомерливост со претходно изложените трансхуманистички политики и пост-општествени идеологии.
Клучни зборови: трансхуманизам, трансметрополотен, трансхуманистички политики, пост-општествени идеологии, пост-човек, пост-полис, анархо-трансхуманизам, зелени техно-гајанизам, либертаријнски трансхуманизам, демократск трансхуманизам, техно-прогресивизам, нано-социјализмот, био-панк, кибер-феминизмот и др.
Проф. д-р Бошко Караџов. Професор по филозофија и научен истражувач во областа на графичката литература и интермедијалните жанрови.
Трансхуманизам у графичкој литератури:
Трансметрополитан Варена Елиса и Дерика Робертсона и рађање трансхуманистичке политике
Др Бошко Караџов
(СРБ)
АПСТРАКТ
У овом научном раду ћемо представити најзначајније трансхуманистичко и сајберпанк достигнуће у графичкој литератури и поп култури – Трансметрополитан британског писца Ворена Елиса и америчког илустратора Дерика Робертсона. Овај графички роман, који је серијски излазио од 1997. до 2002. године, жанровски је део тзв политичке научне фантастике. Трансметрополитан није само својеврсно узнемирујуће пророчанство о нашим морално корумпираним друштвено-економским односима и отуђеном друштвено-културном животу данас, већ такође отвара многе перспективе и смернице за размишљање о питању: какве трансхуманистичке политике и пост-идеологије могу настати уколико је реалнија практична могућност за био-когнитивно унапређење човека кроз капацитете науке и технологије. Управо због ових перспектива из графичког романа које говоре о појави трансполиса и трансполитике, у другом делу овог рада фокусираћемо се на анализу и процену могућих трансхуманистичких политика и идеологија које се рађају на основу нових технологија као што су: анархо-трансхуманизам, зелени техно-гајизм, либертаријански трансхуманизам, демократски трансхуманизам, техно-прогресивизам и његови лево-футуристички идеолошки правци као што су: нано-социјализам, био-панк, сајбер-феминизам итд. У завршном делу покушаћемо да препознамо евентуалне социо-економске и културолошке ефекте могућности софистицираног и технолошког унапређења људских билошких и сазнајних капацитета и да одговоримо на питање о њиховој комптибилности са претходно постављеним трансхуманистичким политикама и пост-друштвеним идеологијама.
Кључне речи: трансхуманизам, Трансметрополитан, трансхуманистичка политика, пост-друштвене идеологије, пост-човек, пост-полис, анархо-трансхуманизам, зелени техно-гајизам, либертаријански трансхуманизам, демократски трансхуманизам, техно-прогресивизам, био-панк, нано-социјализам, сајбер феминизам итд.
Др. Бошко Караџов. Професор филозофија и научни истраживач у области графичке литературе и интерменијалне уметности.
Душко Прелевић
Универзитет у Београду
Филозофски факултет
dusko.prelevic@f.bg.ac.rs
ТРАНСХУМАНИЗАМ И АНТРОПОЦЕНТРИЗАМ
Апстракт: Данас се увелико дискутује о томе да ли је трансхуманистички сценарио, у коме, поред људи, постоје и паметне машине, супериорније од човека и когнитивно и физички, реално могућ, да ли је пожељан или не, као и то какав би положај људске врсте био у таквом сценарију. У раду се, полазећи од претпоставке да је наука у великој мери антропоцентрична (такав став се може наћи, на пример, код Шопенхауера), процењује пожељност оваквог сценарија. Антропоцентризам подразумева, између осталог, и то да се научна истраживања врше сходно човековим (рационалним) потребама, у којима се тежи да људска врста има у што је могуће већој мери контролу над својом судбином и будућим исходима. Посматрано из тог угла, чини се да је сценарио у коме би паметне машине преузеле контролу над људима пре био дистопијски неголи утопијски. У раду се такође указује и на то да је питање о пожељности трансхуманистичког сценарија битно повезано с питањем о могућности аплоудовања свести и остварења дигиталне бесмртности.
Кључне речи: трансхуманизам, антропоцентризам, наука, аплоудовање свести.
Duško Prelević
TRANSHUMANISM AND ANTHROPOCENTRISM
Abstract: Today there are much discussed questions as to whether the transhumanist scenario ‒ in which superintelligent machines, superior to men both cognitively and physically, coexist with humans ‒ is feasible, whether it is desirable or not, and what the position of the human species would be in such a scenario. By taking the anthropocentric nature of science as assumption (which, for instance, can be found in the work of Arthur Schopenhauer), the author assesses the desirability of such a scenario. Anthropocentrism presupposes, among other things, that scientific research is conducted in accordance with human (rational) needs, where the goal is to have as much control as possible over human’s destiny and future outcomes. Bearing this in mind, it seems that a scenario in which superintelligent machines would take the control of people was dystopian rather than utopian. Furthermore, it is argued in this paper that the question of the desirability of the transhumanist scenario is deeply intertwined with the question of whether mind uploading and corresponding digital immortality are feasible or not.
Key words: transhumanism, anthropocentrism, science, mind uploading.
Вања Суботић и Петар Нуркић
Институт за филозофију,
Универзитет у Београду
Необични случај Нила Харбисона:
Натуралистичка онтологија боја и крос-модална перцепција
Натуралистичка онтологија боја подразумева бар три позиције. Прва позиција је позиција реализма. Према заступницима реализма (нпр. Byrne & Hilbert 2003), боја λ је идентична својству које инстанцира објекат. Ова својства су физичка, као што је, рецимо, светлосна рефлектанса. Друга позиција је позиција антиреализма. Заступници ове позиције (нпр. Hardin 2004, 2008) тврде да својства на каква се позивају реалисти нису и не могу бити инстанцирана од стране објеката. Разлог за то је што се идентификација λ са објектом врши преко позивања на стандардне услове перцепције или тзв. “нормалног” посматрача, што су све идеализације неоствариве у реалним случајевима перципирања. Добра онтолошка теорија боје би морала да буде од користи и за свакодневно искуство боје, уместо да се ослања на такве научне идеализације. Најзад, трећу позицију заступамо у излагању, и у питању је позиција релационизма. Наиме, релациониста (нпр. Cohen 2009) тврди да се боја λ конституише кроз релацију између оног ко перципира објекат и самог објекта.
Следећи оквир Мазвите Чиримуте (2015) која сматра да натуралистичку онтологију боје, и специфично, релационизам, треба засновати преко прагматичке епистемологије боја, према којој перцпеција превасходно служи за сналажење у средини, намера нам је да пружимо један аргумент у прилог таквог оквира. Чиримута се ослања на емпиријске резултате визуелне науке и неуронауке како би подржала идеју прагматичке епистемологије боја и позицију релационизма.
Ми, пак, видимо начин за проналажење независне евиденције за такву теорију у случају једног од првих kiborga Нила Харбисона. Харбисон, од рођења дијагностификован са ахроматопсијом. Међутим, путем уграђеног сензора у облику антене, који преводи таласне дужине у вибрације, Харбисон заправо види боје тако што их слуша. Овај случај крос-модалне перцепције представља изазов за реалистичку и антиреалистичку позицију, али може бити инкорпориран у релационизам. Напослетку, прокоментарисаћемо и методолошку сврху коришћења перцептивно атипичних примера у аргументовању у прилог односно против одређених позиција како би се дошло до свеобухватне натуралистичке онтологије боја.
Кључне речи: епистемологија боја, онтологија боја, перцепција, релационизам.
Author: Vladimir Lukić
e-mail: vl.lukic.96@gmail.com
Centre for Ethics as Study in Human Value, University of Pardubice
Can Education Answer the Transhumanist Challenge?
Contemporary Debates and Perspectives
Abstract: I would like to propose an interesting question – if we consider transhumanism, do we really need education? The answer to that question depends on our view of education itself. This paper proposes an answer to the critique of transhumanism which comes from a traditionalist standpoint. It argues that education is something that has a much deeper value and, therefore, transhumanism is not compatible with it. The argument in this paper tends to show that their conception of education has little to do with the contemporary conception of education and that, if we do take an alternative approach, the question changes altogether. If we were to pose a question on the relation of education and transhumanism, we need a correlate to connect them. I believe that the correlate is found in the concept of just distribution. This assumes that the contemporary education is seen from the realm of the political. By doing so, I intend to open a way from which we can talk about the correspondence of transhumanism and education. Therefore, the method that this paper takes is the following – elaborating what it is meant by transhumanism and education, open a discussion with the authors that criticize transhumanism from the basis of traditional education and provide an alternative view which is based on the political notion of distributive justice.
Keywords: “Education”; “Transhumanism”; “Metaphysical Realism”; “Distributive Justice”; “Technological Upgrade”
Борис Братина
Универзитет у Приштини
(са привременим седиштем у Косовској Митровици),
Катедра за за филозофију
e-mail bokibor@yahoo.com
СВЕТ У ТРАНСУ
Транс-хуманизам, транс-естетика, транс-сексуалност и друге транс-фразе као да хоће нешто од нас. Оно што желе, то се и практикује на тоталитету субјективности. Цео свет као да је пао у транс. Транс о коме овај рад говори је свеприсутни захтев, али то прелажење и прекорачење које он евоцира много је мање мистично у односу на мађију. Ипак, транс у који морамо пасти сачињавају радње које треба да нас у то стање ставе. За то је потребна читава техника, која очевидне ствари чини безначајним, док се смисао значаја деловања помера на акцентуацију ствари које треба да промене људску природу и ускрате њене потенцијале. У том смислу, рад хоће да покаже медијске технике, па и да укаже на употребу хемијских препарата, који те “технике” допуњују у циљу остваривања неделатног транса, таквог да доприноси у обезбеђивању репродукције владајућег поретка глобално, Изазивање транса и његово вредносно промовисање ради на високим фреквенцијама (не)свести са високим учинком и мења сваку основу идентитета када је реч о “погледу на свет”. Постоје ли контра-технике или приступ које би савремену кризу, схваћену пре свега као кризу идентитета, могао зауставити, тј. вратити свест изворном промишљању које је човеку прирођено?
Кључне речи: свест, самосвест, медији, криза, трансхуманизам, транс.
РАДИВОЈЕ КЕРОВИЋ
Филозофски факултет
Универзитета у Бањој Луци
ТРАНСХУМАНИЗАМ ЗАМИСАО ОБИЈЕСНИХ
Сажетак: Трансхуманизам се дефинише на тобоже научни начин као покушај и план поправљања, усавршавања и надрастања човјека путем научно – техничких достигнућа и вјештачке интелигенције. Глуми да представља хумано настојање да се побољша људска природа, отклоне њене слабости, искоријене болести, ојача самосвијест и ум, а човјек учини интелигентнијим, здравијим и срећнијим. Дубљи увид, међутим, открива сљедеће: прво, да тх није оно за шта се издаје; друго, да није просто научно – технички пројект који има помоћни карактер; треће, да слијепа вјера у моћ научно – техничког погона прераста у нову врсту религије, с једне стране, а с друге стране у убјеђење да техника представља нову и супериорну политичку силу; четврто, да тх тиме нелегитимно узурпира за себе право на усмјеравање токова човјекове историје и цивилизације, а тиме и на преодређивање судбине човјека и људске природе као такве; пето, да то чини на основу сакатих и погрешних представа о човјеку и људској природи; шесто, да има универзалне и глобалне циљеве; седмо, да постоји тамна позадина тх – ог пројекта коју чини глобална елита као сој људи новога типа; осмо, да је овај пројекат завршни и најопаснији експеримент општег стратешког плана глобалиста којим ће се окончати природна људска права и слободе и успоставити потпуна диктатура над човјеком.
Посматран у том свјетлу трансхуманизам има мрачни и злокобни карактер. Из његове потке избија начелно мета – онтолошко, антрополошко и вриједносно омаловажавање и обезврјеђивање човјека и људске природе. Као такав он представља организовани и смишљени удар на природни и божански поредак у свијету. Нескривени израз непоштовања светости живота, људске самосвијести, слободе и достојанства личности. Дословни акт сујетне ароганције моћних и пркоса Богу, који има за циљ затирање оног најљудскијег у човјеку, наиме његовог осјећајног чиниоца, емоција, вриједносног осјећаја, основа људске везаности, заједништва, доброте и љубави. Пажљивија анализа тх – ог програма, његових стварних циљева и несагледивих практичних посљедица, које он покреће, указује на то да је он поникао из глава обијесних, неодговорних и патолошких мрзитеља човјека и човјечанства какве их знамо. Зато тх пројекат представља завршни вид испољавања самога зла на дјелу. Подмукли и разрађени сценаријум око короне и масовне вакцинације људи паметнима то добро показује. Природу и профил свијести људи који стоје иза свега тек треба сагледати и расвијетлити. Ја ћу понудити тек контуре природе тог соја људи.
Кључне ријечи: трансхуманизам, човјек, људска природа, техника, вјештачка интелигенција, еугеника, зло, глобалисти, терор, диктатура, уништење.
Љубомир Кљакић
ВЕЧНИ Др ВИКТОР ФРАНКЕШТАЈН
Трансхуманизам, биодигитална дистопија и капитализам Covid 19
Сажетак: Аутор у раду заступа становиште да је, упркос својих јавно декларисаних циљева, концепт трансхуманизма (како је тај програм именовао Џулијан Хаксли 1957) заправо идеолошка платформа за стратегије, политике и технологије заштите, очувања и преживљавања светског (капиталистичког) система под предпоставкама његове текуће историјске демисије, тренутно у облику капитализма SARS 2 Covid 19.
С тим у вези, аутор представља аргументе акумулиране током протеклих 200 година светске историје – од 18-19. до 20-21. века (посебно еугеника, социјални дарвинизам, неолибералне биополитике 20. века, актуелни биодигитални програм светске корпоративне олигархије у чије име наступају Клаус Шваб и Светски економски форум са њиховим програмом Великог ресетовања који треба да буде окончан 2030. века).
Општи етички модел овог тока догађаја постављен је на самом његовом почетку, у роману Франкештајн или нови Прометеј Мери Вулстонкрафт Шели (рођ. Годвин), чије се прво издање појавило 1818. без имена аутора.
Кључне речи: историјска демисија светског (капиталистичког) система, капитализам SARS 2 Covid 19, светска корпоративна олигархија, трансхуманизам, биодигитална дистопија, Мери Вулстонкрафт Шели, Др Виктор Франкештајн.
ТРАНСХУМАНИЗАМ КАО ХУМАНОСТ У ТРАНСУ
Сажетак: у тексту се разматра теза о томе да трансхуманизам представља само једну фигуру самопревазилажења, које опет представља срж хуманости. Ова привидно парадоксална тешкоћа и сама се превазилази увиђањем да чак и као теоријска заблуда или идеолошка заслепљеност, трансхуманизам представља вредно и истинито сведочансто о крајњем отуђењу механизама, логике и актера трансценденције у савременом склопу производње. Покушај поетизације питања у наслову, мимо необавезне игре речи, развија се кроз мотив цикличне репродукције у неолибералном склопу, који хипнотише својим ритмичким кретањем хабитус, перцепцију и мишљење, до мере да се основни идеолошки заплет о томе да се оно најпроизвољније и најпосредованије појављује као најприродније, уз сву теоријску лукавост и софистерију нашег доба, враћа у свом најбаналнијем облику, као проста апологија, пристајање.
Право трансхуманизма бар као симптома или предмета открива се у питању шта су доминантни облици и мотиви савременог отуђења и питању његовог квалитативног скока, који захтева пре тумачење досадашњих појмова и координата у којима се хуманост мислила, односно његових последица по разумевање смисла хуманости, као и евентуалног полемичког одговора таквом стању, односно уопште могућности одговора. На крају, уз разматрање неких мотива трансхуманизма, представља се и могући кључ њиховог превођења у нарацију еманципације, и тиме читавог трансхуманог постава у критичку функцију.
Кључне речи: еманципација, идеологија, емергенција, хабитус
Александар Лукић, Београд
МЕХАНИЗАМ И НОВА ОБИЧАЈНОСТ
Реч механизам (грч. μηχανή) означава машину или строј. Можда је „строј“ боља српска реч јер је од ње лако направити речи у-строј-ити, у-строј-ено, по-строј-ити, по-строј-ено, што умногоме олакшава разумевање њеног значења. Механизам (строј) састоји се из више делова који су повезани на тај начин да покретање једног узрокује кретање осталих на тачно одређени начин. Стајање у строју, односно бивствовање као део строја, подразумева унапред одређено понашање. Никакво „искакање“ из строја није дозвољено, јер би тиме у-строј-ство било негирано. Слободе у том контексту нема.
Појам механизма (строја) користи се одскора и у међународном праву, па је тако Савет безбедности основао Механизам (строј) за међународне кривичне судове са задатком да чува наслеђе ad hoc међународних кривичних судова за Руанду и Југославију.
У овом раду настојаћемо да покажемо да је тзв. стара обичајност заснована на вредностима француске револуције и просветитељству (слобода, једнакост и братство) у великој кризи пред надоласком новог дигиталног доба које, између осталог, све треба у-строј-и, па и самог човека.
Кључне речи: механизам, строј, у-строј-ство, слобода, обичајност, дигитално доба, човек
Дивна Вуксановић
Трансхуманизам, медији и критичко мишљење
У саопштењу се преиспитује трансхуманистички оквир теоријског и практичког деловања, у спрези са светом медија. Под медијима се овде подразумевају првенствено савремени медији масовних комуникација, као и интернет и друштвене мреже.
Приступ овом односу је проблемско-критички и разматра се са становишта естетике и филозофије медија, а у интердисциплинарном кључу истраживања.
Кључне речи: трансхуманизам, медији, критичко мишљење, филозофија медија, естетика
Трајче Стојанов,
Универзитет Гоце Делчев – Штип, С. Македонија
Космизам као руски трансхуманизам: случај Н. Фјодорова
Иако је сам појам трансхуманизам новијег датума, идеја побољшање човекове (физичке) егзистенције прусутна је још давно. Могло би се рећи да је идеја трансхуманизма присутна још од појаве идеје или тачније, жеље бесмртности. Али ипак, сам појам трансхуманизма је новијег датума. Бар у западној философској традицији. Ако га покушамо лоцирати, то не би било пре средине XX-ог века.
Али ако се загледамо у историју других философских традиција, могли бисмо да видимо идеје трансхуманизма експлицитно прсутне, иако се овај појам не употребљава. Тако, име Николај Фјодорова (1828–1903), руског чудака из XIX-ог века могли бисмо сматрати и за претходника трансхуманизма. Ако имамо у виду да је он имао пресудан утицај на нека имена руског космизма, као на пример К.Е. Циолковског (1857–1935) – будући оснивач руске космонаутике – јасно је да је руски трансхуманизам у виду космизма, био први који је покушао да отелотвори ове идеје. И то на основу хрстијанског хуманизма. Његов трансхуманизам је уствари остварење хришћанске идеје васкресења. Полсе Христа, васкрсење, за Фјодорова, је постало човеков пројект.
У овом раду покушаћемо, не само да образложимо неке од основних идеја руског космизма кроз идеје Фјодорова, него и да их подложимо критичкој опсервацији, како би кроз ту критику упутили неколико примедби трансхуманизму уопште. Свакако да је идеја трансхуманизма у основи племенита и инспирисана вечитој идеји човековог благостања и бесмртности, али можда је пут сумњив и чак опасан. Човекова физичка егзистенција је лимитирана и ту је трансхуманизам са правом “фрустриран”. Али покушати кроз те физичке трансформације доћи до срећног и испуњеног живота, осмислити индивидуалну егзистенцију, напросто је методолошки погрешно. Да се идеја бесмртности помеша са вечним трајањем у времену, просто је недопустиво. Посебно, као што је покушао да уради Фјодоров, да дозволи свеопшти apokatastasis само помоћу науке, што није само чист СФ, него и онтолошки недопустиво имајући у виду да он teosis претвора у “научни пројект”. Оно што превиђа Фјодоров, као и сваки трансхуманизам је појам личности и њен трансцендентални карактер. Ко васкресава код Фјодорова, човек, личност или само тело? Зар само физичко васкрсавање није само буђење мртваца? – како са правом пита Флоровски?
Кључне речи: трансхуманизам, космизам, православље, васкрсење, Фјодоров
Предраг Милидраг
Свет људи без људи: Како су неолиберали бранили апартхејд
Данас се неолиберални покрет, у економији и политици, везује за вредности демократије, људских права и слободе. Но, током историје неолибералне идеје, почев од краја Првог светског рата, код кључних његових мислилаца недвосмислено је било присутно дубоко неповерење према демократији и демократским вредностима, те покушаји да се тржиште изолује и заштити од хирова како демократија тако и диктатура. У новој књизи, Глобалисти, канадски историчар Квин Слободијан анализира та кретања и долази до увида да се у сржи неолибералне идеје скрива парадокс: људи са својим потребама, стремљењима, жељама и правима само сметају кретању робе и капитала, те да би за тржишну привреду најбоље било да их нема или да, барем, да су сведени на радну снагу.
Екстреман пример тога јесте однос неких водећих неолиберала, пре свих Вилхелма Репкеа према режиму апартхејда на југу Африке. Док је утицај и сарадња Чикашке школе с Пиночеовим режимом добро позната чињеница, одбрана апартхејда, баш као и Мизесово и Репкеово величање фашизма нису општепознати. Реч јесте о екстремном и утолико нерепрезентативном примеру; но, управо због тога он успешно показује колико су људи за неолиберале били „реметилачки фактор“ светске економије.
У излагању пажња ће бити посвећена анализи аргумената неолиберала у прилог тога да се не треба мешати у систем апартхејда, да не треба уводити санкције режимима на југу Африке и да управо апратхејд много боље штити права црначног становништва. У том контексту, биће анализирана аргументација Вилхелма Репкеа и Вилијама Хата, али биће речи и о Хајековој и Фридмановој критици изолације беле мањине због погибљи демократије без ограничења и потребе да се светски економски поредак заштити од политичких захтева друштвене правде.
Жељко Шарић
Љубав у постхуманистичком добу
У раду ћемо анализирати проблем љубави у постхуманистичким дистопијама и њихову корелацију, односно прекогницију за могућу људску стварност. У филму Her режисера Спајка Џоунза (Spike Jonze) осамљени и отуђени главни лик Теодор Твомбли (Hoakin Finiks) заљубљује се у свој нови оперативни систем. Оперативни систем Саманта је вјештачка интелигенција програмирана да се прилагоди и одговари потребама корисника. Ова љубав дјелује страствено и лудо као права љубав мушкарца и жене, али то је љубав двије свијести без тјелесног контакта.
У раду постављамо питање: шта је љубав? Да ли је то емоционално разумијевање, слагање карактера, истовјетности жеља или је conditio sine qua non људска пут. Жан Пол Сартр разматрајући феномен љубави истиче да је нужан услов њеног постојања слобода другог. Да ли стварањем вјештачке интелигенције продукујући савршено коплементарне киборге уништавамо основу људског препознавања? С друге стране, у дјелу Немој ме никада оставити романописца Казуа Ишигорија главни ликови су клонови који се стварају ради замјене за људске органе и њихова једина шанса преживљавања јесте признавањем од људи да се између њих родила права љубав. Ма како окрутан био тај услов Ишигоријева теза јесте да је постојање љубави x faktor за прихватање у људску врсту.
Проф. др. сц. Синиша Таталовић
Факултет политичких знаности Свеучилишта у Загребу
Може ли човјечанство превладати кризу изазвану пандемијом COVID-19?
Прву вијест о Covidu-19 прочитао сам у јануару 2020. године на једном интернетском порталу. Помислио сам то је још једна лажна вијест са сензационалистичким насловом, којом се жели привући пажња и повећати читаност. Међутим, врло брзо се показало да то и није тако. Почеле су пристизати све драматичније вијести из Кине о новој заразној болести. У почетку све је било прилично нејасно и обиљежено контрадикторним објашњењем здравствених стручњака. Чак и Свјетска здравствена организација у почетку је била сумњичава и суздржана. Међутим, пандемија се почела брзо ширити у различитим дијеловима свијета. Државама је постало јасно да их ова опасност неће мимоићи и панично су се почеле припремати за збрињавање првих заражених. Због тога, подузете мјере у већини држава биле су драстичне. Увођена су изванредна стања, изолиране цијеле регије, ограничавано кретање људи, заустављана привреда. Алтернатива нормалном животу и комуникацији, постао је интернет и виртуални свијет, гдје се преселио и значајан дио трговине.
Говорећи о Covidu-19 било је оних, као што их им и данас, који су подцјењивали ову опасност, повезујући је с теоријама завјере. Јављали су се и оптимисти, најављујући да ће све то брзо проћи, као што пролази и сезонска грипа. Јасно, песимисти су највљивали други и трећи вал пандемије и катастрофалне посљедице. Реалисти су углавном мудро шутјели и почели трагати за рјешењем, које се назирало у ефикасној вакцини. Многе угледне научне институције укључиле су се у утрку за вакцином. Помогле су им и државе издашном фнанцијском помоћи. Данас видимо да су до циља стигле фармацеутске фирме из четири сталне чланице Вијећа сигурности, САД, Велика Британије, Русија и Кина, а недостаје Француска. Данас је свима у свијету јасно да здравствени системи које смо изграђивали протеклих неколико десетљећа нису у стању ефикасно одговорити на опасности каву је донијела пандемија Covid-19.
Неолиберализам који је захватио многе дјелатности и потакнуо њихову приватизацију, није заобишао нити задравствени систем. Смањивани су капацитети јавног здравства а јачали приватни капацитети, посебно у економски развијеним државама. То је утјецало на њихов неадекватан одговор на пандемију и већ сада на катастрофалне посљедице у најбогатијим државама од САД-а до западне Европе.
С катастрофалним посљедицама, суочиле су се и многољудне сиромашне државе и оне са лошим здравственим системом, попут Идије и Бразила. Досадашња искуства показују да су боље прошле државе с развијеним системом јавног здравства који је било у стању осмислити и проводити протуепидемиолошке мјере и праводобно збрињавати и лијечити већи број заражених. Приватизација здравства у многим државама у увјетима Covida-19 није се показала као добар избор. Занимљиво је како су државе реагирале на пандемију Covid-19. У основи можемо говорити о три врсте подузетих мјера, политичким, економским и здравственим. Политичке промјене односиле су се на унутрашњу и вањску политику, првенствено кроз ограничавање неких грађанских права, на примјер на њихово слободно кретање. Ауторитарни режими у борби против пандемије Covid-19 били су у предности над демократским, јер су лакше могли уводити рестриктивне мјере, а сам тиме и лакше их злоупотребљавати. Другим ријечима, било им је лакше секуритизирати пандемију Covid-19.
Уведене економске мјере, негативно су утјецале на производњу, пружање услуга и трговину. Неке дјелатности, као интернет трговина или рад на даљину преко различитих интернетских платформи, развиле су се до неслућених размјера. Ипак, највећу пажњу су привлачиле здравствене мјере које су се тицале свих грађана и сви смо их добро осјетили. Оне су углавном подразумијевале ограничавање кретања и окупљања грађана, појачану контролу путника у јавном пријевозу и преласку граница, праћење кретања обољелих и њихових контаката уз обавезну двотједну изолацију. Од увијек су велике кризе, као што је и ова отварале и нове могућности развоја и напретка човјечанства. То се не односи само на ратове, него и економске и друге врсте криза. Сјетимо се само велике економске кризе у САД-у тридесетих година прошлог вијека, која је превладана политиком New Deala која је овој држави омогућила неслућене развојне перспективе и глобално позиционирање. Као што су се неки важни догађаји, попут свјетских ратова, дубоко урезали у колективно памћење човјечанства, сасвим сигурно ће се то догодити и с пандемијом Covid-19. За вјеровати је да ће она утјецати на многе државе, утјецајне групе и појединце да изграђују бољи свијет и да се супротставе свима онима који садашњу кризу желе искористи за остваривање својих себичних интереса.
Кључне ријечи: Пандемоја; Covid-19; криза; држава; здравствени систем