Војислав Божичковић
ОНА И БРОД
Сажетак: Размотримо случај у ком субјекат посматра прамац и крму једног те истог брода на реци Тимок како извирују са леве и десне стране зграде Зајечарксе пиваре, док сама зграда блокира поглед на средину брода и то тако да она (субјект који посматра) погрешно мисли да посматра делове два различита брода. Она примећује да је „брод слева“ F, а „брод сдесна“ G, међутим њено незнање као резултат произилази из следећег извођења:
- Овај брод (показује на прамац брода) je F
Овај брод (показује на крму брода) je G
Нешто је и F и G
Обе премисе су истините, као и закључак, али захваљујући њеном незнању да F и G имају исту референцију, субјект посматрања неуспева да прихвати закључак као истинит.
Размотримо сада обрнути случај у ком субјекат посматра делове два различита брода у квалитативно истим околностима, приликом којих она примећује да „ово“ има својства F и G и доноси следећи закључак:
- Овај брод (показује на прамац првог брода) je F
Овај брод (показује на крму другог брода) je G
Нешто је и F и G
Премисе су истините о оба брода, закључак је лажан, али субјекат не успева да прихвати исти као лажан.
Судећи према рефереренцијалистичком становишту, обе премисе извођења (I) имају исти саставни садржај који, у повлачењу истинитог закључка, чини закључак (I) валидним. Ако је тако, субјекат не успева да препозна валидан закључак као валидан. Са друге стране, закљуачак (II) није валидан, а субјекат не успева да га препозна као невалидан.
Узмимо, затим у разматарње општеприхваћени услов да адекватни појам извођења по ком се у погледу својстава извођења мора бити начисто у вези дистинкције између чињеничних грешака и грешака у извођењу. Занемарујући ову дистинкцију, субјекат који делује као сасвим рационалан изгледа да чини једноставну логичку грешку у закључивању (Boghossian 2011, 457-458; Stalnaker 2008, 114-115). Ако то овако разумемо, као што то чине референционалисти, субјекат је занемарио разлику између чињеничних грешака и грешака у закључивању, услед које не успева да препозна валидно извођење (I) као валидно. Слично томе, субјекат грешећи у доношењу закључка (II), не успева да препозна невалидан закључак као невалидан, где се поново дешава занемаривање горепоменуте дистинкције.
Молим за стрпљење у чекању 23. септембра и окупљање школе Felix Romuliana како би чули остатак ове приче, у доброј нади да ће се на крају можда доћи до задовољавајућег решења.
Проф. др. Дејан Донев
Редовни професор Етике и Биоетике,
Институт за филозофију, Филозофски факултет у Скопљу, Универзитет „Св. Ћирил и Методиј“,
Бул. „Гоце Делчев“, 9А, 1000 Скопље, С. Македонија
СТАРА ПИТАЊА НА НОВИМ РАСКРШЋИМА
Сажетак
Проглас о крају филозофије првенствено представља резултат објаве о крају иделогије (Данијел Бел), затим објаве о крају историје (Франсис Фукијама), као и тезе о крају науке (Џон Хорган) и света самог (Џон Лезли). Што се филозофије тиче, ово за њу не представља ништа друго до упозорење, упућено од стране самог историјског процеса, да када се ступи у апоретичку ситуацију, оно што треба прво узети у разматрање, као што је то чест случај у историји, јесте потрага за новим почетком, другим почетком. Ових дана, слично томе каква је ситуација задесила филозофију, уобичајило се мњење да оваква ситуације јесте најплодније време за размишљање о могућим перспективама! То ће управо бити тема ауторовог истраживања.
Кључне речи: филозофија, могућности, перспективе, етички субјекат.
Ванредни професор др. Пепа Бузова
Универзитет Светих Ћирила и Методија у Великом Трнову, Бугарска
Пословна етика – одређујућа својства и перспективе
Сажетак: Пословна етика једна је од грана филозофије са најнепосреднијим утицајем на друштво. Она доприноси промени наших очекивања од посла и доводи до поимања друштвене улоге истог. Међу одређујућим својствима исте лежи усклађивање између сврха и средстава пословања, доводећи у питање традиционално разумевање профита као јединог циља пословања. Чињење добра као сврха по себи не може бити сматрана за један од таквих циљева. Даље, тврдићемо гаранцију једнаких права свих учесника у економском надметању заједно са балансом њихових интереса. Анализа ће бити спроведена са позиције вредносно-нормативног приступа у етици. То је повезано са усаглашавањем са вредностима које су већ прихваћене у заједници.
Проф. Вихарен Бузов,
Универзитет Светих Ћирила и Методија у Великом Трнову, Бугарска
Филозофија као методологија критичког мишљења
Сажетак: Од почетака универзитетског образовања још у средњем веку, филозофија је била основа традиције слободних вештина. Кроз метод сумње и рационалне дискусије, она је постала општа алатка критичког мишљења. Сократов подвиг себежртвовања за истину важан је део припреме за самопромишљање слобдних грађана. У овом чланку пратиће се важност дијалектике марксизма и Поперовог критичког метода зарад афирмације различитих варијанти критичког мишљења. На њих можемо реферирати као на практичку логику рационалне диксусије. Они који данас желе да ограниче демократију и слободу јесу у рату против филозофије.
Тимоти Вилијамсон
Универзитет Оксфорд
Заједничко уображавање
Сажетак
Порастао је интерес за приписивање менталних стања попут знања, веровања и намера, заједницама као што су друштво, институције, научне заједнице, групе и пријатељи. Намера је ову идеју проширити на уобразиљу. Иако ће то укључити заједничке фикције, главни фокус биће стављен на когнитивну функцију уобразиље, односно на одговарање на кондиционална питања као што су „Ако учинимо то и то, шта ће се потом десити?“. Како показује пример, уображавање служи овој когнитивној функцији како на заједничкој тако и на појединачној равни. Не треба такође заједничко уображавање бити разумљено као екстернализација индивидуалног; док индивидуално уображавање може бити схваћено као поунутрашњење заједничког. Везе између уобразиље и искуства такође се одржавају на заједничком као и на појединачном плану.
Кључне речи: уобразиља, слике, заједнице, институције, научне заједнице, кондиционали, искуство
Timothy Williamson
University of Oxford
Collective Imagining
Abstract
Interest has increased in ascribing mental states like knowledge, belief, and intention to collectives: societies, institutions, scientific communities, groups of friends. The talk will show how to extend this idea to imagination. Although it includes collective fictions, the main focus will be on the cognitive function of imagination, e.g. in answering conditional questions like ‘If we do that, what will happen?’ As examples show, imagining serves this cognitive function collectively as well as individually. Nor should collective imagination be understood as an externalization of individual imagination; individual imagination can be understood as an internalization of collective imagination. Connections between imagination and experience also hold at the collective as well as the individual level.
Keywords: imagination, images, collectives, institutions, scientific communities, conditionals, experience
Prof. Vihren Bouzov, DSc
St. Cyril and St. Methodius University of Veliko Tarnovo, Bulgaria
Philosophy as Methodology of Critical Thinking
Abstract. Philosophy has been a foundation of the liberal arts tradition since the beginning of university education in the Middle Ages. Through the methods of doubt and rational discussion, it becomes an universal tool of critical thinking. Socrates’ feat of self-sacrifice for truth is an important part of the preparation of self-thinking, free citizens. The article traces the importance of the dialectic of Marxism and of Popper’s critical method for the affirmation of different variants of critical thinking. We can refer to them also the practical logic of rational discussion. Today, those who want to limit democracy and freedom are at war with philosophy.
Associate Prof. Pepa Bouzova, Dr
St. Cyril and St. Methodius University of Veliko Tarnovo, Bulgaria
Business Еthics – Defining Features and Perspectives
Abstract. Business ethics is one of the areas of philosophy with the most direct impact on society. It contributes to changing people’s expectations from business and to realizing its social functions. Among the defining features is the alignment between ends and means, challenging the traditional understanding that profit is the only goal. Doing good as an end in itself cannot be considered as such a goal. Next, we place the guarantee of the rights of all participants in the economic competition and the balance of interests in it. The analysis is carried out from the positions of the value-normative approach in ethics. It is related to compliance with the values accepted in a given community.
prof. d-r Dejan Donev,
redovni professor Etike i Bioetike,
Institut za filozofiju, Filozofski fakultet u Skoplju, Univerzitet »Sv. Ćiril i Metodij«,
Bul. „Goce Delčev“, 9A, 1000 Skoplje, S.Makedonija
donevdejan@fzf.ukim.edu.mk
OLD QUESTIONS AT A NEW CROSSROADS
Summary
The declaration of the end of philosophy is primarily the result of the declaration of the end of ideology (Daniel Bell), then the declaration of the end of history (Francis Fukuyama), as well as the declaration of the end of science (John Horgan) and the world itself (John Leslie). For its part, in the case of philosophy, this is nothing but a warning to the historical process that when it comes to an aporic situation, then it should be considered first of all and as is often the case throughout history, as a search for a new beginning, another beginning. Nowadays, similar to the situation with philosophy, it is considered that the same is the most fruitful time for thinking about its possible perspectives! That is the topic of the author’s own research in this contribution.
Keywords: philosophy, possibilities, perspectives, ethical subject.
Vojislav Bozickovic
SHE AND THE SHIP
Abstract: Consider a case in which the subject observes the bow and the stern of the same ship in the Timok river to the left and the right of a the Zajecar brewery building that blocks the central view such that she mistakes them for parts of two different ships. She notices that “the ship to the left” is F while “the ship to the right” is G but as a result of her ignorance refrains from the following inference:
- This ship (pointing to the ship’s bow) is F
This ship (pointing to the ship’s stern) is G
Something is both F and G
Both premises are true and so is the conclusion but, due to her ignorance of the sameness of reference, the subject fails to accept that the conclusion is true
Consider also a reverse case in which the subject instead observes parts of two different ships in the qualitatively same circumstances She notices that “it” has features F and G and makes the following inference:
- This ship (pointing to the bow of the first ship) is F
This ship (pointing to the stern of the second ship) is G
Something is both F and G
The premises are about two different ships and true, the conclusion is false, but the subject fails to accept that it is false.
According to the referentialist view, both premises of (I) contain the same content-constituent which, in entailing the true conclusion, make inference (I) valid. If so, the subject fails to notice that a valid inference is valid. On the other hand, inference (II) is invalid but the subject fails to notice this.
Now consider the widespread requirement that an adequate account of reasoning that features in inferences must be clear about the distinction between errors of fact and errors of reasoning. For, in blurring this distinction the subject who looks fully rational is made to look as if she is committing a simple logical fallacy in her reasoning (Boghossian 2011, 457-458; Stalnaker 2008, 114-115). In view of this, on the referentialist view, the subject has blurred the distinction between errors of fact and errors of reasoning in failing to realize that inference (I) that is valid is a valid inference. Similarly, given the error of fact that the subject is making in being disposed to reason in accordance with inference (II), she fails to recognize an invalid inference as invalid, which way the distinction between errors of fact and errors of reasoning is once again blurred.
Please be patient and wait for the September 2023 Felix Romuliana gathering to hear the rest of the story together with an attempted way out and pehaps a satisfactory solution.
Проф. др Миланко Говедарица
Животни значај филозофске културе у савременом свету
Сажетак. Разматраће се недоумице о користи и штети филозофске културе и филозофирања у савременом свету. Заступаће се теза да преовлађују корисни учинци, тј. да филозофија има важну улогу у побољшању савременог живота. Филозофска култура ће се анализирати у контексту њених релација према уметничкој, религијској, научној и политичкој култури. Посебна пажња ће бити посвећена испитивању оправданости критике природнонаучног сцијентизма и потенцирања важног статуса филозофије унутар духовних наука. Биће расветљен индивидуални и социјални значај филозофске културе у данашњем свету, односно њена важност за формирање савремене личности кроз унутрашње делање, као и за редукцију актуелних друштвених сукоба кроз комуникативно делање.
Кључне речи: филозофска култура, савременост, унутрашње делање, комуникација, мудрост живљења.
Бранко Ромчевић
Применити!
По једанаестој тези, филозофи су свет (само) различито тумачили, а ради се о томе да се он промени. То ћемо усвојити, али с неколико на први поглед незнатних преинака, па ћемо рећи: филозофи су свет различито тумачили, а ради се о томе да се тумачење примени. То је, наиме, једна од кључних поенти Ханса-Георга Гадамера. Херменеутика се рашчлањује на разумевање (субтилитас интеллигенди), тумачење (субтилитас еџплицанди) и примену (субтилитас апплицанди). Стапање разумевања и тумачења, које се доима као спонтана, готово природна радња, довело је, сматра Гадамер, до тога да се елемент примене често занемарује. Међутим, основни задатак херменеутике јесте прилагођавање смисла неког текста или дискурса ситуацији (у) којој се обраћа. Правна и теолошка херменеутика то су то учиниле очигледним: текст закона постоји да би се конкретизовао у правном важењу, као што и текст јеванђеља разлог свог постојања има у функцији спасења. Тиме се показује да су разумевање и тумачење неодвојиви од примењивања, односно, Гадамеровим речима, “сàмо разумевање показало се као догађање”. Држећи се те поуке, у овом излагању ћемо се запитати о могућности да се филозофија, схваћена као произвођење појмова (Делез и Гатари), одреди као догађање или произвођење света. При том ћемо се ослонити не само на херменеутичку традицију, него ћемо се позвати и на Канта (хајдегеровски растумаченог), по ком је да би се појам оделотворио а опажај уразумио, потребно да се појави схема као неџус који омогућује појам путем појаве, те појаву путем појма. На основу тога би требало да може да се види и повратна спрега, то јест како филозофија производећи (кроз рад шематизма) свет и сама бива произведена. То не значи да ћемо афирмисати мешање или еквилибријум мишљења и света. Напротив, све време ћемо се водити ставовима из §49 Хусерлових Идеја И, по којима трансцендентално ја има екстра-мундани статус, што се огледа у томе да његов интегритет не може бити нарушен чак ни разарањем или претварањем света у симулакрум.
Проф. др. сц. Синиша Таталовић
Факултет политичких знаности Свеучилишта у Загребу
Сигурност у несигурности међународног поретка
Сажетак: Сувремени свијет изложен је све бржим и драматичнијим промјенама. У протекле три године најважнији глобални процеси обиљежени су великим опасностима, којима је прекинуто тридесетогодишње раздобље глобалне стабилности и напретка. Протекле три године обиљежене су процесима који корјенито мијењају досадашње политичке, економске и сигурносне односе у свијету и значајно утјечу на сувремене државе и међународни поредак. Посљедице пандемије ЦОВИД-19, све интензивније глобалне миграције, америчко настојање да очува глобалну доминацију, јачање улоге Кине у свијету, заокупљеност Русије ратом у Украјини, те обнова утрке у наоружавању, посебно нуклеарним оружјем утјечу да сигурност прераста у несигурност међународног поретка. Завршетком пандемије ЦОВИД-19, свијет је суочен с великим економским и политичким посљедицама. Неизвјестан је и завршетак рата у Украјини као и могућност његовог ширења на друге државе те несагледиве посљедице које је изазвао за глобалну политику и економију. Већ ова два глобална проблема драматично су утјецала на глобалну заједницу, те репозиционирање многих држава, посебно водећих свјетских сила. Због тога, САД континуирано прилагођавају своју вањску и сигурносну политику стању у свијету, јачајући утјецај у Еуропи и Азији гдје се конфронитирају с Русијом и Кином. Као главни амерички изазивач Кина наставља јачати економију и пројицирати меку моћ у глобалној заједници, посебно у Африци и на Блиском истоку. Све већи глобални утјецај остварује и Индија, која је од недавно постала и најмногољуднија држава свијета. Узимајући у обзир утјецај и других глобалних актера попут Еуропске уније, Бразила, Јапана и Аустралије, извјесно је да се налазимо пред раздобљем новог мултиполаризма као оквира за ријешавање како нових, тако и старих глобалних политичких, економских и сигурносних проблема. Глобална сигурност, која је до недавно била угрожена првенствено тероризмом, организираним криминалом, хибридним пријетњама, пролиферацијом оружја за масовно уништавање и кибернетичким пријетњама, због све већег броја нових и изазовнијих пријетни, као што су ратови, оствариват ће се у несигурности међународног поретка.
Кључне ријечи: сигурност, несигурност, међународни поредак
Љубомир Кљакић
“Филозофски утицај у савременом свету, на Балкану и у Србији”
Felix Romuliana, Зајечар, 1-3. септембар 2023.
CORPUS HERMETICUM И МЕТА-ПРОСТОР ТЕКУЋЕ СВЕТСКЕ КРИЗЕ
Абстракт: Од половине седамдесетих година 20. века, филозофија, односно сваки облик мишљења, као мишљања о човеку, његовом свету и изгледима тог света за будућност, системски и систематски маргинализује се, неутралише и уклања са јавне сцене, прецизније са позорнице догађајне историје. Овај ток догађаја уверљиво показује случај критичке теорије која је, као последњи велики циклус филозофског мишљења са сцене догађајне историје нестала током осамдесетих година 20. века. Оно што се од тада до данас представља као утицајно филозофско мишљење само је неки од деривата идеологије корпоративне дистопије – Фукојама, Харари и сл. Тако смо данас добили мета-простор планетарне кризе као дистопијски мета-простор света без филозофије, односно без људског мишљења уопште. Нимало прадоксално, данашња радикална маргинализација филозофског мишљења говори управо о његовој снази. У извесном смислу и његовој неуништивости.
Доказ у овој ствари јесте чињеница да људски поредак структурално, у својим темељима, почива на филозофском мишљењу, односно на мишљању о човеку, његовом свету и изгледима тог света за будућност током читаве, досадшње историје. Најпотпуније, снагу тог мишљења као дискретни, подземни, једва видљиви ток, демонстрира Corpus Hermeticum, она збирка филозофско-теолошких расправа чије се ауторство, по традицији, приписује Хермесу Трисмегистросу. Следећи познату историју Corpus Hermeticum-а од 6. века п.н.е. и утицај који има и врши током повести, аутор у овом раду настоји да покаже и потврди његов структурални значај и данас, на крају и на почетку света, односне под предпоставкама историјске демисије (досадашњег) светског (капиталистичког) система, дакле у јеку текуће мета-кризе.
Дивна Вуксановић
Чему још филозофија или наговор на филозофију медија
Изнова постављено питање: Чему још филозофија, које је Адорно лансирао као дицтум непрестаног преиспитивања смисла (и постојања) филозофије, поново је актуелно; иако је, како је сам аутор изјавио, питање реторско, оно као да “друкчије звучи” у нашем времену и поприма, чини се, карактеристике позних ођека античког (Аристотеловог) наговора на филозофију. Неспорно је, тврди Брентано, да филозофија данас не ужива “неко велико поверење”. Но, да ли је Хераклит схваћен у свом времену, јесу ли многи филозофи прогоњени и чак губили живот вођени еросом филозофије. Реално, ни у једном времену филозофија није била довољно поштована, а ипак је опстајала, и одржавала се захваљујући истом том еросу због кога је Сократ добровољно отишао у смрт, Ђордано Бруно жив спаљен, Спиноза анатемисан, Бењамин извршио самоубиство у окружењу Гестапоа. Дакле, као да ниједно време није било склоно филозофији, али је филозофија показала интересовање за сва времена у којима је постојала. Данас нас, пре свега, медији наговарају, док Филозофија медија, као новија дисциплина, покушава да одговори на питање “чему још”.
Кључне речи: филозофија, критичка теорија, чему још филозофија, наговор на филозофију, филозофија медија
Divna Vuksanović
Wozu noch Philosophie or persuasion on Philosophy of media
Repeated question: Wozu noch Philosophie, which Adorno launched as a dictum of constant questioning of the meaning (and existence) of philosophy, is relevant again; although, as the author himself stated, the question is rhetorical, it seems to “sound differently” in our time and taking on the characteristics of late echoes of the ancient (Aristotle’s) appeal to philosophy. There is no doubt, claims Brentano, that philosophy does not enjoy “any great confidence” today. But was Heraclitus understood in his time, were many philosophers persecuted and even lost their lives driven by the eros of philosophy. In reality, philosophy was not respected enough at any time, and yet it survived thanks to the same eros because of which Socrates voluntarily accepted death, Giordano Bruno was burned alive, Spinoza was anathematized, Benjamin committed suicide surrounded by the Gestapo. So, no time was favorable to philosophy, but philosophy showed interest in all the times in which it existed. Today, above all, the media persuades us, while Philosophy of media, as a newer discipline, tries to answer the question “wozu noch.”
Keywords: philosophy, critical theory, Wozu noch Philosophie, persuasion to philosophy, philosophy of media
Борис Братина,
Универзитет у Приштини
(са привременим седиштем у Косовској Митровици),
Катедра за филозофију,
Република Србија
РЕЦИКЛАЖА ФИЛОЗОФИЈЕ
Сажетак: Када се изван академском круга филозофија уопште помене, одмах се осети не само широка неупућеност већ и незаинтересованост, а сам по себи намеће се закључак о њеном “бесконачно малом” утицају на људска мишљења о стварности. Насупрот томе, унутар филозофских кругова влада уображеност и незадовољство управо због њеног одсуства у широј јавности. Ствар није у тзв. смрти књиге (Дерида); не, књига није умрла зато што је наводно превазиђена. Она је мртва упркос својој доступности јер је број читалаца мањи, за шта је одговорна чињеница да је у савремености “радна снага” до те мере искоришћена, да њени носиоци не могу да постигну да “нешто прочитају” и да се обнове за сутрашњу екплоатацију. Други разлог ове смрти такође припада савременим околностима, које продукују владајућу антиинтелектуалну атмосферу не-корисности развијања сопственог ума у некорисне сврхе. Ни сама академија није изолована од овог Stimmung-а, чији ефекти доводе до чиљења сваког филозофског интереса како у индивидуалној тако и у колективној перспективи и самој пракси. Уз то, нестали су филозофи који своју “љубав према мудрости” обделавају упркос свим околностима, а и оне који су још ту академија додатно обесхрабује омаловажавањем. Ту се нарочито истиче она већина “запослених” филозофа, која ни сама више није заинтересована за предмет којим се “бави”, осим што је свако од њих заинтересован за то да опстане у свом “златном кавезу” акадимије, а заправо у затвору духа. То ће се променити у свету који настаје.
Кључне речи: филозофија, академија, “смрт књиге”, образовне установе, пракса.
Boris Bratina,
University of Pristina
(with temporary headquarters in Kosovska Mitrovica),
Department of Philosophy,
Republic of Serbia
RECYCLING PHILOSOPHY
Summary: When outside the academic circle philosophy is mentioned at all, one immediately feels not only widespread ignorance but also disinterest, and the conclusion about its “infinitely small” influence on human opinions about reality is self-imposed. On the contrary, there is conceit and dissatisfaction within philosophical circles precisely because of its absence in the general public. The matter is not in the so-called the death of the book (Derrida); no, the book didn’t die because it was supposedly outgrown. It is dead despite its availability because the number of readers is smaller, which is due to the fact that in modern times the “labor force” has been used to such an extent that its bearers cannot manage to “read something” and renew themselves for tomorrow’s exploitation. Another reason for this death also belongs to modern circumstances, which produce a prevailing anti-intellectual atmosphere of the uselessness of developing one’s own mind for useless purposes. The academy itself is not isolated from this Stimmung, whose effects lead to the realization of every philosophical interest in both individual and collective perspectives and practice itself. In addition, the philosophers who cultivate their “love of wisdom” despite all circumstances have disappeared, and those who are still there are further discouraged by the academy by belittling them. The majority of “employed” philosophers stand out here, who themselves are no longer interested in the subject they are “dealing with”, except that each of them is interested in surviving in their “golden cage” of the academy, and actually in the prison of the spirit. That will change in the emerging world.
Keywords: philosophy, academy, “death of the book”, educational institutions, practice.
Ристо Солунчев
„Структурализам и феноменологија македонске модерне музике“
Философија је одувек утицала на друге делатности људскога духа и дизајнирала естетичке парадигме појединих уметности. Структурализам и постструктуралистичка екстензија су ушли у широки југословенски философски дискурс шесдесетих година прошлог века принципијелно преко лингвистике у домену литературе и литературне критике као нека периферија главног тадашњег философског дешавања. Аутор испитује како се утицај пренео од литературе у проблем философског дизајна нове македонске модерне музике. Следи се ток мисли од литерарног критичара Душка Наневског до систем мишљења музиколога Душка Димитровског и његову закључну књигу из 1991 године „За наша музика“. Књига стипулира да је савремена македонска музика структурално детерминисана од самих историских датости народне традиционалне и класичне црквене музике на тлу Македоније и да иста структура нужно производи сасвим нове форме, хармонске саставе, и тонске низове али као еволутивни моменат саме условљавајуће структуралне датости. Књига је директно утицала на музичку групу „Анастасиа“ и на њихово стваралаштво као практична реализација идеје. Ово дешавање производи јасне културолошке и политичке импликације и ствара могућност за нову ипостас Балкана и његову музику.
Душко Прелевић
Универзитет у Београду
Филозофски факултет
dusko.prelevic@f.bg.ac.rs
Језички обрт од Џорџа Орвела до Кајице Миланова
Апстракт: Као што је познато, Карл Маркс је у 11. тези о Лудвигу Фојербаху писао да филозофи треба да мењају свет, а не само да га интерпретирају. Ипак, он је по свој прилици пропустио да каже да се и интепретацијом може у неком смислу мењати „свет“, пре свега онај део који се односи на друштвену стварност. Каснији след догађаја је и те како потврдио ову тезу, имајући у виду да је политичка и идеолошка борба за правилно разумевање историје или постављање одговарајућег система вредности у доброј мери зависила од тога који ће се дискурс наметнути. У књижевности је ову појаву веома лепо обрадио Џорџ Орвел, а нешто после Орвела је и Кајица Миланов износио у емиграцији занимљиве увиде по овом питању. У раду ће се укратко прокоментарисати релевантна места из опуса ова два аутора.
Кључне речи: филозофија, књижевност, језик. интерпретација, свет.
Duško Prelević
University of Belgrade
Faculty of Philosophy
dusko.prelevic@f.bg.ac.rs
The Linguistic Turn from George Orwell to Kajica Milanov
Abstract: As is well known, Karl Marx wrote in the 11th thesis on Ludwig Feuerbach that philosophers should change the world, not just interpret it. What he omitted to say is that the “world” can be changed to some extent through interpretation itself, primarily the part that relates to social reality. The later sequence of events confirmed this thesis, given that the political and ideological struggle for a correct understanding of history or the establishment of an appropriate value system depended to a large extent on which discourse would be imposed. In literature, this phenomenon was neatly treated by George Orwell, and shortly after him, Kajica Milanov also presented illuminating insights on this matter in emigration. The paper provides brief comments on relevant places from the works of these two authors.
Key words: philosophy, literature, language, interpretation, world.
Душан Станојевић
ФС 18/59
Филозофске и политичке конотације Дучићевих позних списа
Циљ овог рада је да се преиспитају Дучићеви политички списи који су постхумно објављени у једној књизи под насловом Верујем у Бога и у Српство, и да се критички истраже кључни елементи политичких списа у оквиру те књиге, који су написани под јаким утицајем историјског тренутка у коме настају. Филозофске и политичке конотације које се јављају у овим делима су махом захваћене разним историјским факторима, али под велом духовних начела. У овом раду планирам да испитам која су то духовна начела која Дучић заступа у својим делима и на шта она упућују. Такође желим да критички преиспитам идеје југославизма и њиховог утицаја на српски народ. Тачније, да се осврнем на идеје солидарности, аутономије и национализма за коју Дучић сматра да је осећање скорашњег порекла – у односу на родољубље за које се он залаже. Коначно, планирам да критички истражим његову тезу централизма Србије, са циљем да тај политички став покажем какав он заиста јесте и да ли је у складу са оним што сам Дучић заступа.
Кључне речи: историјски фактори, духовна начела, југославизам, централизам, Србија, идеје солидарности, аутономије и национализма
Сибин Братина
Неки проблеми савремене филозофије
Апстракт: Утицај филозофије у савременом свету више није толико видљив у данашњем веку колико у прошлом. Већ деценијама траје брига самих филозофа по питању забринутости за њену будућност и њене затворености на универзитет. Такође, велика већина народа више не види сврху и корист од саме филозофије, те се и у том контексту већ дуго прича о кризи саме филозофије. Она је већ одавно притиснута савременом медијском културом и универзитетским тоталитаризмом. Филозофији треба дати одрешене руке, а не затварати је у стандардне форме.
На Балкану, филозофија је имала много већи утицај до осамдесетих година него данас. Велика држава, попут Југославије, је била много повољнија за рад великих издавача и преводилачких кућа, из простог разлога што је тржиште било много веће. Са распадом државе, велика већина издавача, који би се могли похвалити значајним филозофским радом, се или угасила, или значајно смањила обим свог рада. Тиме се зауставио процес ефикасног превођења дела са страних језика и смањио број могућих места за објављивање локалних мислилаца. У задње време је дошло до извесног степена повећања издавачког рада, али се чини да њихова видљивост и даље није на пређашњем нивоу, не због савремених медијских могућности, већ због савремене медијске културе.
Abstract: The influence of philosophy in the modern era is no longer as visible in today’s century as it was in the last. Philosophers themselves have been worried about her future and her confinement to universities for decades. Also, vast majority of people no longer see the purpose and benefit of philosophy itself, and in that context, there has been talk of a crisis in philosophy itself for a long time. It has long been oppressed by contemporary media culture and university totalitarianism. Philosophy should be given free rein and not confined to standard forms.
In the Balkans, philosophy had a much greater influence until the 1980s than it does today. A large country, like Yugoslavia, was much more favorable for the work of large publishers and translation companies, for the simple reason that the market was much larger. With the collapse of the state, the vast majority of publishers, who could boast of significant philosophical work, either shut down or significantly reduced the scope of their work. This stopped the process of efficient translation of works from foreign languages and reduced the number of possible places for the publication of local thinkers. Recently, there has been a certain degree of increase in publishing work, but it seems that their visibility is still not at the previous level, not because of modern media possibilities, but because of modern media culture.
Софија Мојсић
Београд
О користи и штети филозофије за живот
Апстракт: У овом раду се преиспитује смисао и бесмисао, корист и штета филозофије за живот, лични, али и колективни, национални, друштвени. Ауторка установљује да је традиционална, такозвана „чиста“ филозофија постала, бар за њу, потпуно бескорисна и бесмислена. Она види својеврсно решење и излаз у садржајном али и методолошком обогаћивању филозофије неким позитивним наукама какве су пре свега историја али и психијатрија, психоанализа. Такво битно проширење филозофије би допринело да се схвати сав егзистенцијални и теоријски значај онога што би се могло назвати досезањем индивидуалне али и колективне историјске самосвести и историјског сећања. Ауторка мисли да је то трајни теоријски и практички смисао и допринос врхунца модерне (и не само модерне) филозофије у лику Хегеловог идеализма. Она исто тако предлаже као битну димензију људског бића својеврсну динамичку синтезу разума, ratia, ума и осећања, страсти, нагона, инстиката.
Кључне речи: смисао и бесмисао филозофије, историја, психоанализа, Хегелов идеализам, историјска самосвест, историјско сећање.
Advantage and Disadvantage of Philosophy for Life
Summary
This paper reconsiders sense and non-sense, advantage and disadvantage of philosophy for life, personal, but also collective, national, social. The author ascertains that traditional, so-called “pure” philosophy has become, at least for her, useless and meaningless. She sees as a sort of solution and way out of this personal but also historical and social crisis of philosophy in enrichment of content but also methodology of philosophy with some positive, empirical sciences like, first of all, history but also psychiatry, psychoanalysis. Such essential enlargement of philosophy would help to understand the whole existential and theoretical meaning of a thing which could be called achievement of individual and collective historical self consciousness and historical recollection. The author thinks that this is long lasting theoretical and practical meaning and contribution of the pinnacle of modern (and not only modern) philosophy which is Hegel’s idealism. She also suggests as an important dimension of human being a sort of dynamic synthesis of understanding, ratio, reason and emotions, passions, drives, instincts.
Key words: sense and non-sense of philosophy, history, psychoanalysis, Hegel’s idealism, historical self consciousness, historical recollection.
Денко Скаловски
ТЕОДОСИЈУС ДОБЖАНСКИ И ЕВОЛУЦИЈА ЧОВЕЧАНСТВА:
ЈЕДАН ДРУГАЧИЈИ ПРИСТУП
Сажетак: Експозе настоји да покаже и да докаже да Добжански покушава и у великој мери успева да понуди једно другачије, дијалектчко тумачење еволуције људске врсте, т.ј. еволуције човечанства. На трагу, али и за разлику од традиционалног дарвинизма, Добжански инсистира на тврђењу да еволуција, пре свега биолошка, није завршена, већ да она и даље траје, и поред људске/културне интервенције, наиме и заједно са њом, а која настоји да утиче и промени смерове досадашњих природних токова и процеса. Биологија и култура су постале међузависне и интерферентне, с чиме се човек са својом појавом намеће као главни и најодговорнији фацтор за судбину људског рода и опстанак лудске заједнице/врсте, наиме самог себе, али и тоталитета и целине планетарног биодиверзитета, као нужног предуслова за сопствени опстанак. У својим истраживањима еволуције човечанства Добжански креће од инспиративних ставова неких познатих претходника, какав је на пример Пјер Тејар Де Шарден, али можемо аргументовано констатовати да је Добжански утицао и на Ноама Чомског, посебно када се ради о лингвистичким истраживањима генезе и настанка људског језика, и утицаја трансформационо-генеративне граматике на развој људског ума, т.ј. људског мозга. Истовремено, можемо констатовати да његова истраживања кореспондирају и коинцидирају са истраживањима и етичким ставовима неких савремених биоетичара и философских биолога, какав је на пример Ханс Јонас, и његових упозорења на опасност самоуништења технолошке цивилизације.
Кључне речи: еволуција, биологија, језик, култура, човек, човечанство
Душан Смиљанић
Филозофски факултет Универзитета у Београду
Појам личности: Свети Оци, Зизјулас и Хајдегер
Сажетак: У овом раду настојаћемо показати, ослањајући се на радове Јована Зизјуласа и православну духовну традицију, да је појам личности оригинални хришћански појам ране Цркве који за нужан услов постојања људске личности претпоставља Личног Тројичног Бога. Покушаћемо утврдити шта јесте тако појмљена личност, је ли она неко бивствујуће или начин бивствовања? Након тога настојаћемо да оквирно оцртамо конституцију њене онтолошке структуре, поглавито у односима појмова слободе, љубави и заједнице. У покушају што адекватније артикулације овог појма, показаћемо да је за извршење таквог задатка врло плодоносна употреба Хајдегерових онтолошких резултата из Бивствовања и времена. За крај показаћемо какве теолошке и пред-философске представе претпоставља овакав појам личности, те какве консеквенце повлачи по питању осмишљавања људског живота.
Кључне речи: личност, бивствовање, Зизјулас, Хајдегер, Свети Оци
Александар Милић
Филозофски факултет, Београд
Гадамерова рехабилитација предрасуда, ауторитета и традиције
Циљ овог рада је да покаже на који начин Гадамер истиче значај који предрасуде, ауторитети и традиција играју у херменеутичком искуству, али и да критички преиспита његове разлоге у прилог његовог става да посредством заснива своју филозофску херменеутику. Оно што Гадамер настоји да покаже својом теоријом јесте да су предрасуде, ауторитети и традиција тесно повезани са многим другим појмовима који искрсавају при дубљем разматрању тумачења и разумевања уопште, и који се при том разматрању не смеју превидети. У раду ћу најпре представити Гадамерову мотивацију за враћање неутралног статуса предрасуда, потом ћу изнети неке од последица које овакво схватање има за херменеутички поступак и на крају ћу показати на који начин Гадамерово схватање ауторитета и традиције произилази из претходног испитивања статуса предрасуда.
Од објављивања Истине и методе, дела у коме Гадамер извршава поменуту рехабилитацију, прошло је више од пола века. Данас је ово једно од најпроблематичнијих места у његовој филозофији, и стога ништа мање радикално него што је то било у време када је ово дело објављено. Томе у прилог говори и чињеница, коју истичу и многи интерпретарори, да је овај аспект Гадамерове филозофије највише критикован, и да због тога важи као најкотроверзнији. Па упркос томе, или управо због тога, данас треба показати због чега је Гадамерова херменеутика релевантна, и одговорити на питање: „Да ли нам је херменеутика уопште потребна?“ Гадамеров став према којем су предрасуде и ауторитети нешто од чега полазимо приликом сваког чина разумевања било чега делује као становиште које се коси са нашим интуицијама будући да се поготову данас, предасуде, ауторитети и, можда у највећој мери, традиција сматрају нечим што омета исправно схватање било чега. Превазилажење сопствених предрасуда и ауторитета који нам их намећу, или стварају нове предрасуде, данас представља императив који се кроз образовање и медије пласира, па је тако природно сматрати их нечим негативним. Ипак, оно што Гадамер показује јесте да овакав став има своје корене који воде све до просветитељства, и сматра да ове феномене не смемо превиђати или одбацивати, већ их требамо испитати и расветлити управо због наше специфичне онтолошке устројености која је таква да нам разумевање омогућава тек када у обзир узмемо наш сопствени положај. А наш положај, и у овоме се може прелиминарно приказати Гадамерова теза, управо је такав да уколико настојимо да дођемо до икаквог разумевања најпре морамо допустити нечем другом да изађе на светлост дана, односно да буде презентно и транспарентно. Због тога Гадамерова анализа ових појмова и почиње од Хајдегера, јер он разумевање феномена предрасуде и традиције, али и саму херменеутику поставља на један нови основ.
Немања Катић
Да ли jе Сократ заступао Сократовски интелектуализам?
АПСТРАКТ: Предмет овог излагања јесте анализа такозваног Сократовског интелектуализма изнесеног у Платоновом дијалогу Протагора, као и питање да ли је овај став заиста Сократ заступао. Прво ћемо анализирати део дијалога у којем Платон, преко Сократа, излаже ову позицију, покушавајући да експлицирамо њену формулацију и аргументацију коју Платон нуди у прилог овој позицији. Потом, узимајући у обзир контекст самог дијалога, односно главна питања која бивају постављена – шта је врлина, да ли се може научити и да ли је софистичка вештина та која подучава људе врлини? – покушаћемо показати како, кроз пажљивије читање дијалога, премда Сократ заиста износи и представља се да заступа ову позицију, он заправо преко своје еленктичке методе експлицира у чему резултира Протагорина софистичка вештина.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: сократовски интелектуализам, врлина, еленктички метод, Сократ, Платон, рани дијалози, Протагора, софисти
Александар Лукић
Институт за политичке студије
Чему филозофија у оскудно време?
У овом излагању настојаћемо да покажемо каква је улога филозофије у времену у којем живимо. Насупрот неким мишљењима која заступају становиште да је та улога постала скоро безначајна, сматрамо да филозофија није изгубила на вредности и да и овом преломном времену у којем се успоставља ново стање ствари филозофија као умно мишљење заправо има пресудну улогу. Теорија је увек испред праксе и одређује каква ће она бити. У том погледу, могло би се рећи, као што је то говорио Кант, да нема ништа практичније од добре теорије. Ради се само о томе која ће међу супарничким теоријама победити и одређивати будућу праксу. Тако је од античких времена до данас. Да парафразирамо Маркса, филозофи нису само посматрали свет, већ су га и мењали.
Кључне речи: Филозофија, оскудно време, теорија, пракса, умност