Космизам као руски трансхуманизам: случај Н. Фјодорова

Трајче Стојанов,
Универзитет Гоце Делчев – Штип, С. Македонија

Космизам као руски трансхуманизам: случај Н. Фјодорова

Иако је сам појам трансхуманизам новијег датума, идеја побољшање човекове (физичке) егзистенције прусутна је још давно. Могло би се рећи да је идеја трансхуманизма присутна још од појаве идеје или тачније, жеље бесмртности. Али ипак, сам појам трансхуманизма је новијег датума. Бар у западној философској традицији. Ако га покушамо лоцирати, то не би било пре средине XX-ог века.

Али ако се загледамо у историју других философских традиција, могли бисмо да видимо идеје трансхуманизма експлицитно прсутне, иако се овај појам не употребљава. Тако, име Николај Фјодорова (1828–1903), руског чудака из XIX-ог века могли бисмо сматрати и за претходника трансхуманизма. Ако имамо у виду да је он имао пресудан утицај на нека имена руског космизма, као на пример К.Е. Циолковског (1857–1935) – будући оснивач руске космонаутике – јасно је да је руски трансхуманизам у виду космизма, био први који је покушао да отелотвори ове идеје. И то на основу хрстијанског хуманизма. Његов трансхуманизам је уствари остварење хришћанске идеје васкресења. Полсе Христа, васкрсење, за Фјодорова, је постало човеков пројект.

У овом раду покушаћемо, не само да образложимо неке од основних идеја руског космизма кроз идеје Фјодорова, него и да их подложимо критичкој опсервацији, како би кроз ту критику упутили неколико примедби трансхуманизму уопште. Свакако да је идеја трансхуманизма у основи племенита и инспирисана вечитој идеји човековог благостања и бесмртности, али можда је пут сумњив и чак опасан. Човекова физичка егзистенција је лимитирана и ту је трансхуманизам са правом “фрустриран”. Али покушати кроз те физичке трансформације доћи до срећног и испуњеног живота, осмислити индивидуалну егзистенцију, напросто је методолошки погрешно. Да се идеја бесмртности помеша са вечним трајањем у времену, просто је недопустиво. Посебно, као што је покушао да уради Фјодоров, да дозволи свеопшти apokatastasis само помоћу науке, што није само чист СФ, него и онтолошки недопустиво имајући у виду да он teosis претвора у “научни пројект”. Оно што превиђа Фјодоров, као и сваки трансхуманизам је појам личности и њен трансцендентални карактер. Ко васкресава код Фјодорова, човек, личност или само тело? Зар само физичко васкрсавање није само буђење мртваца? – како са правом пита Флоровски?

Кључне речи: трансхуманизам, космизам, православље, васкрсење, Фјодоров