Љубав у постхуманистичком добу
Жељко Шарић
Љубав у постхуманистичком добу
У раду ћемо анализирати проблем љубави у постхуманистичким дистопијама и њихову корелацију, односно прекогницију за могућу људску стварност. У филму Her режисера Спајка Џоунза (Spike Jonze) осамљени и отуђени главни лик Теодор Твомбли (Hoakin Finiks) заљубљује се у свој нови оперативни систем. Оперативни систем Саманта је вјештачка интелигенција програмирана да се прилагоди и одговари потребама корисника. Ова љубав дјелује страствено и лудо као права љубав мушкарца и жене, али то је љубав двије свијести без тјелесног контакта.
У раду постављамо питање: шта је љубав? Да ли је то емоционално разумијевање, слагање карактера, истовјетности жеља или је conditio sine qua non људска пут. Жан Пол Сартр разматрајући феномен љубави истиче да је нужан услов њеног постојања слобода другог. Да ли стварањем вјештачке интелигенције продукујући савршено коплементарне киборге уништавамо основу људског препознавања? С друге стране, у дјелу Немој ме никада оставити романописца Казуа Ишигорија главни ликови су клонови који се стварају ради замјене за људске органе и њихова једина шанса преживљавања јесте признавањем од људи да се између њих родила права љубав. Ма како окрутан био тај услов Ишигоријева теза јесте да је постојање љубави x faktor за прихватање у људску врсту.