Свет људи без људи: Како су неолиберали бранили апартхејд

Предраг Милидраг

Свет људи без људи: Како су неолиберали бранили апартхејд

Данас се неолиберални покрет, у економији и политици, везује за вредности демократије, људских права и слободе. Но, током историје неолибералне идеје, почев од краја Првог светског рата, код кључних његових мислилаца недвосмислено је било присутно дубоко неповерење према демократији и демократским вредностима, те покушаји да се тржиште изолује и заштити од хирова како демократија тако и диктатура. У новој књизи, Глобалисти, канадски историчар Квин Слободијан анализира та кретања и долази до увида да се у сржи неолибералне идеје скрива парадокс: људи са својим потребама, стремљењима, жељама и правима само сметају кретању робе и капитала, те да би за тржишну привреду најбоље било да их нема или да, барем, да су сведени на радну снагу.

Екстреман пример тога јесте однос неких водећих неолиберала, пре свих Вилхелма Репкеа према режиму апартхејда на југу Африке. Док је утицај и сарадња Чикашке школе с Пиночеовим режимом добро позната чињеница, одбрана апартхејда, баш као и Мизесово и Репкеово величање фашизма нису општепознати. Реч јесте о екстремном и утолико нерепрезентативном примеру; но, управо због тога он успешно показује колико су људи за неолиберале били „реметилачки фактор“ светске економије.

У излагању пажња ће бити посвећена анализи аргумената неолиберала у прилог тога да се не треба мешати у систем апартхејда, да не треба уводити санкције режимима на југу Африке и да управо апратхејд много боље штити права црначног становништва. У том контексту, биће анализирана аргументација Вилхелма Репкеа и Вилијама Хата, али биће речи и о Хајековој и Фридмановој критици изолације беле мањине због погибљи демократије без ограничења и потребе да се светски економски поредак заштити од политичких захтева друштвене правде.