ТРАНСХУМАНИЗАМ КАО ХУМАНОСТ У ТРАНСУ

ТРАНСХУМАНИЗАМ  КАО  ХУМАНОСТ  У  ТРАНСУ

 Сажетак: у тексту се разматра теза о томе да трансхуманизам представља само једну фигуру самопревазилажења, које опет представља срж хуманости. Ова привидно парадоксална тешкоћа и сама се превазилази увиђањем да чак и као теоријска заблуда или идеолошка заслепљеност, трансхуманизам представља вредно и истинито сведочансто о крајњем отуђењу механизама, логике и актера трансценденције у савременом склопу производње. Покушај поетизације питања у наслову, мимо необавезне игре речи, развија се кроз мотив цикличне репродукције у неолибералном склопу, који хипнотише својим ритмичким кретањем хабитус, перцепцију и мишљење, до мере да се основни идеолошки заплет о томе да се оно најпроизвољније и најпосредованије појављује као најприродније, уз сву теоријску лукавост и софистерију нашег доба, враћа у свом најбаналнијем облику, као проста апологија, пристајање.

Право трансхуманизма бар као симптома или предмета открива се у питању шта су доминантни облици и мотиви савременог отуђења и питању његовог квалитативног скока, који захтева пре тумачење досадашњих појмова и координата у којима се хуманост мислила, односно његових последица по разумевање смисла хуманости, као и евентуалног полемичког одговора таквом стању, односно уопште могућности одговора. На крају, уз разматрање неких мотива трансхуманизма, представља се и могући кључ њиховог превођења у нарацију еманципације, и тиме читавог трансхуманог постава у критичку функцију.

Кључне речи: еманципација, идеологија, емергенција, хабитус